tri dana poezije

Weston Walk

J. je ostala da jede govna

u engleskoj Bačkoj Topoli

noću bez noktiju na nogama

isfrustrirane spodobe

u odabranoj mizeriji sopstvenog života

podižu štednjake i frižidere

žderu svaki oblik empatije i ljudskosti;

i pitam se, zašto uopšte

o njima razmišljam -

bezvredni & beznačajni su!

Na stazi od žute zemlje

između travnjaka i drvoreda

čuju se ptice

u svojim kavezima pod vedrim nebom

sedim na panju

gledam u žbunje

dah se može opipati

tratinčice u cvatu

crvendaći i nemušti jezik albatrosa

u daljini,

treba zašiti dugmad na kaputu.

_______________________________

12.19h -12.23h

25.12.2020.

petak

(Weston Walk)

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Christmas wishes

Vi, što visite

hleb će mi ispariti

na dan poezije

skriveni mrežom usamljenosti

i gorčine automatski

svaka kost Adamovog rebra

među policama

Ljudska lica iza staklenog rafa

u supermarketu

i ispred, na kartonu

za recikliranje

gledajte; možda ćete se setiti

prošlosti mesa

Moći ću da preživim

samo unapred pijan

jer vi, zarobljenici novca

neopevani kečap kanalizacije

u otklopljenoj WC-šolji

za jutarnje kafe i čajeve

stranite i uporedite tugu tog WC-a

za napuštenim bideom

(ako postoji)

Želim samo

da me ne odvuku mrtve reke

vaših usranih životartenja

jer niste stalni

kao nužda u tečnom stanju

ili toalet papir

destilovani kao fabričke greške

serete, Vi, ovčice ovekovečene

Uplašio sam se jutra:

kada otvorim oči

susrešću bezličnu zgradu

početak i kraj se spajaju

i to je to.

______________________________

20.56h -21.05h

subota

(West Drayton, London Borough of Hillingdon)

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Mislilac

Pred kraj života ostao je bez finansija

umro je kao beskućnik

a njegova dela u toplim stanovima - tuđim

preminuo je od smrzavanja 1917.

ispod desnog oka

nije ni poezija ni slikarstvo

već pravac tipografske stranice umiranja

dadaistički ređanje slika pesnika

reči po belom papiru

kao pogrešne kajsije -

otkaz

svrstavanje sa tzv autošovinizmom

poput remena oko vrata

stikera koji se lepi

dok su tuđe, smrdljive stidne dlake

spavale ušuškane pored toplog radijatora

_________________________________ 

12.31h - 12.36h

(za Auguste-a Rodin-a)

nedelja

27.12.2020.

(West Drayton)

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

U svim pravcima skupljam iznutrice

 

Izgaranjem baruta na lobanji

zamišljen kao slagalica

kao oružje

ono je ipak kaskalo

grozničavo braon-zelenkasto

disala je prašina

svake večeri i jutra

danju nisam prisutan

oči su sedele na zamišljenim stolicama

koliko je još ostalo?

bezopasni mirni tereti

jastuk prema sebi

stalan otvor je stalan

za misaoni beg

kao devojke sa svojim psima

kao tamnoputi ljudi sa svojim drugačijim jezicima

kao noć koja dolazi već oko 5

dve cipele

nove

sumorna nedelja ugrađena u njihove položaje

u zvezde

tamo gde spava životinja

poslata na Mesec

 

Sutradan

pada malter sa mrljama

ne znam ko sedi na tom mestu

i kaže da budem miran jer dolazi

jedan transparentni pramen

istrgnut iz zagrljaja gumice

u ogledalu kancelarijskog WC-a

život posvuda

vraća se u gušu kanalizacije

____________________

 

22.31h – 22.40h

21.12.2020.

ponedeljak

(West Drayton)

Judita, Ana, Eugeniusz, Hera, Black-Out.......

 

Jednom, ambis, u zgradi

 

Tri pse-Ta

5 telefonskih ime-nika

konstrukci-je ruše-ne

odlučnošću

prija-telja.

 

Ži-vele jed-nom

u zgradi

iz pamćenja

temelj u oblac-ima

ten~den-cij-om nje.

 

Rekla mi je

s namerom

na hartiji

o preživljavanju

zemljotresi – pustiš....

 

Telo armirano

čvrste pro-mene –

lom~im~se

LOTO kombinacija

ne zvoni.

 

Decembar seče sloj-Eve

krijem je na dnu fioke –

ova č-aura

se spušta i diže....

 

Na~nosi dave:

prašina, tišina;

sada sama biram dom

nasmešena s ne kim dru gim

pre-vozi stotinak kila tišine.

 

Možda bi~b-lio-te-karka

’kukavni cvilež’

pronicanje

možda i pro~govori

o vlasnicima i adresama.

 

This is ~ spinning

This is ~ inload-reading

Small ugliness ~ mediocrity

Terrible things ~ you say I am ~

≈≈≈≈≈≈≈≈~√~≈≈≈≈≈≈≈≈≈≈≈≈

≈≈≈≈≈≈≈≈svi~~~~~~~

~~~~~obično

~~~~ćute

u ambis.

_______________________

 

14.55h – 15.02h

05.12.2020.

subota

(West Drayton, Greater London)

[inspiracija i cut-up-mix poezije:

Ana Ristović & Eugeniusz Tkaczyszyn-Dycki & Hera Lindsay Bird]

________________________________________________________________________

sötvattentårar

 

limunada popunjava šupljine

u ponoć mojih 6 minuta

za vremensku literaturu

početak novog nivoa

bolnički marina department ili minutizam je umetnost

koja govori

o govoru tela

o umetnosti mog života sa C vitaminom

za biobibliografiju

um govori: usudi se da osećaš

neka padaju niz obraze

previše umoran za spavanje

agencija ’plava strela’ u prevodu sa engleskog

u kojoj sam zaposlen

šalje me da čistim govna

minut spavanja

minut brisanja

minut ćutanja

minut ćutanja

minut ćutanja

minut čekanja

minut čekanja

minut odluke

da navedem svoju komplentnu bio-bibliografiju.

 

______________________

 

00.11h – 00.16h

06.12.2020.

nedelja

(West Drayton, na krevetu, u sobi novog doma)

[spiritualna inspiracija poezija Judite Šalgo

& pesma, naslov, od Loreen, sa švedskog – ’slatkovodne suze’]

 

Heathrow Villages (2020)

Prva nagrada časopisa AKT za kratku priču 2020.

 

Minotaur

 

Dobro se pakujem. Mogu spakovati gomile u Neckermann kofer koji se više ne proizvodi. Savijam ivice, stranice se lome, tri para makaza u tri veličine. Ali ne mogu da spakujem ono a da ne iscuri negde usput. Na kraju ostaje izvan, lepršajući među oblacima.

_________________________

 

10.48 h – 10.52 h

10. avgust 2020.

ponedeljak

(Reading, Abbey)

U kući od ljudske kože

Obraća mi se šizofrenija

U prekrivačima od zvezda na 6 - 8 metalnih nogu

Momak za sve, za najdublje sne

A onda kaže - Ciganka mi reče sretan Halloween!

Dok sam ulazila

Sa svojih 5 - 6 ekstremiteta kopala sam

Delovi sećanja udubljeni u memoriju

Čisteći strah blagosti

Između zidova uvlačila sam se u položaj fetusa

U kući od ljudske kože

Hladnoća udara o staklo

Momak za sve, za najdublje sne

Obešene ležale su trenerke za rad

Na žici bez trnja

Hajde da se obesimo! -

Rekla je otvorenoj lobanji.

__________________

10.05h - 10.13h

5. novembar 2020.

četvrtak

(radno mesto majstora, škola, Uxbridge)

Pesme o Hyun

 

Misao koja je pala

 

Jim Bim se dolivao u punu čašu kisele

ne znam zašto nisam rekao dosta

kao kada sam na 30 mg trankilizatora popio pola litre piva

komiran sam legao i probudio sam se kao nov

– dobra zabava, zar ne?

upitala me je misao koja je pala tog trena

pogledao sam u telefon, bilo je 00:00 –

to bi značilo da neko misli na mene

sve te gomile snova koje se stropoštavaju

prevaliti toliki put da budeš čistačica kapitalizma;

možda pola sata kasnije sedeo sam na wc-šolji

gledao sam video klip Hyun-Ji Shin kako korača pistama

osmeh i dva lepa oka

nisam ništa mogao;

tačno minut kasnije ležao sam u krevetu

zaspao sam uz njene korake i poglede

uperene ka meni.

 

_____________________________________

 

22.06h – 22.11h

25.09.2020.

petak

(hladna soba, Abbey Reading)

 

 

                                                                      /stvarna Hyun-Ji Shin/

 

 

Severni vetar i zelena najlon-mašna

 

Ne u Londonu već u Readingu, u Forbury Gardensu, popodne

pored jedne bordo crvene, izanđale kante za smeće

iz koje viri zelena najlon-vreća, ubacih 2 wacko omota

iako u suštini nisam hteo da kupim to – zeznuo sam se.

Popio sam opet trankilizator jer sam ujutru imao apstinencijalnu krizu,

pošto onaj dan pre nisam uzeo ni jedan jedini.

Želeo sam zabavu i imao sam je.

Povratio sam sve što sam u sebe stavio i ležao pod tušem, licem u vodi;

mislio sam da će me voda osvestiti,

ali ova kanta za smeće ima tu zelenu mašnu...

Imam trenutno samo 50 funti.

To je sve.

Hladno je, a ja sam pod presijom da moram uspeti.

Početi da rintam, naći neki posao, bilo kakav.

Pokušao sam sve prekinuti.

Jednom, baš nedavno, nagutao sam se svih tih trankilizatora sa čašom britanskog piva,

ali samo sam zaspao i probudio se odmoran, kao preporođen.

Mislim da sam sanjao Hyun-Ji.

Okrenuo sam se ka ljiljanu mira i njegovim belo-zelenim cvetovima,

pomislio sam da je takva i Hyun-Ji, ta neka, tamo, negde....

 

Ne znam zašto, ali danas osećam pad –

onaj američki izraz za meni omiljeno godišnje doba.

Kanta u bordo boji koja prikriva rđu gledala me je tom zelenom najlon-mašnom.

Pala mi je misao na um – jednom ću upoznati jednu Hyun-Ji.

 

___________________________________________________

 

15.14h – 15.24h

26.09.2020.

subota

(Forbury Gardens)

toxic people & poison pens

 

Kada on postaje lični pratilac

 

Pojedinci su nekada tvrdili da su videli Hertu

kako na stolu u maloj birtiji u Berlinu

reže reči i slova iz dnevnih novina

kako pušta mačke na parkingu

i stavlja ih u neke fascikle ili fioke sa hartijom

život kakav smo poznavali razvukao se

prelomljen i premali postao je gubitak

a taj jad, mali čovek gurnuo je u svom ogorčenju

koje u ovim uslovima svakako propada

kada sam mu to rekao, u prenesenom značenju naravno

odlučio je prohisterisati u pokušaju da odbrani

opušak kolaboracionizma, bačene istrošene cigarete ili gomile snickers omota na stanici

nekad bi započinjao neke diskusije iz kojih

bi u otrcanom ogledalu uvek bio ovaj vladar –

psećoglavi kralj

kao kad je Čaušesku bio živ negirajući proces razvoja

tišina često hoda ovih dana

kao gonioc

opreznih pokreta;

na početku nekog novog života uvek se zahteva hod kroz blato.

 

______________________________________

 

13.18h – 13.16h

8. septembar 2020.

utorak

(Whitley Wood, Recreation Ground, Reading)

ali Grener je imao oči poput

 

doch der Grener hatte Augen wie

 

gledam svoje distimične odraze

naprežem knedle iza kapaka

uspevam: kašika, viljuška, nož, tera brzi voz

glave se mogu naviti više puta

ujutru u podne sa kišom

u bokalu sakupljam te nebeske suze

za oslabljeno mesoždersko cveće

too much to lose

wie ein Stückhen von der Kerze

ispred robne kuće blagoslov za peni

razmišljam o neizvesnosti

na raskrsnici bez semafora i putokaza

koliko vremena prođe pre nego što se pogledi odvoje

velike oči

kao gavranovi ili albatrosi

’Tačan sam, neću

zadocniti ni dana.

Slušaj,

svevišnji inkvizitore!’

 

______________________________

 

završeno u 12.50h

05.09.2020.

subota

(Abbey, Reading, UK)

 

[*stihovi na nemačkom Herta Müller

naslov*ali Grener je imao oči poput

- poput komada sveće]

[završni stihovi Vladimir Majakovski]

Ti vrlo dobro znaš da vrediš

 Du vet väl om att du är värdefull

 

Možda su postale Andersenove bajke razmišljanja o kraju

ali Anne je i dalje u utrobi živa;

nema petog sprata i nije moguće skočiti;

obesiti se o lančiće vetrokaza u dvorištu? –

suviše je tanko i pomalo klišeizirano.

 

Nema dovoljno prostora za ubijanje na odloženo.

 

______________________________________

 

10.19 am – 10.24 am

29.08.2020.

subota

(Abbey, Reading, UK)

[*Ti vrlo dobro znaš da vrediš – naslov,sa švedskog]

"Retard"

Nisam, i ne želim biti, racionalan.

Ne sme niko da me povredi.

Ne sme da mi bude loše.

Mora uvek da mi bude dobro.

Mora uvek da bude po mome.

Mora uvek da bude kako ja hoću da bude.

Ja moram biti najpametniji. Ja jesam najpametniji.

Ja nisam dostupan. Ja nisam pristupačan.

Ja ne moram da se menjam.

Ja ne moram da se prilagođavam.

Ja ne moram biti prihvaćen i shvaćen.

Ja ne moram, i neću objašnjavati svoje postupke i misli.

Ja ću prićati sa sobom koliko god to želim.

Meni ne znači ništa tuđe viđenje i mišljenje.

Ne mora niko da me razume.

Niti želim razumevanje.

Ne želim razum.

Ne interesuje me to.

Moram uvek imati kontrolu.

Razum nema nikakve veze sa tim.

I ne treba da ima.

Ne treba mi treba, tebra.

JA ne znam šta treba.

Kako onda možeš ti?

--

Dragoljub Ćurčić

AKT 2019 / 2020

Na margini

Odlučila je da se ne ubije. To je teška odluka.

Na margini je ispisala ime i prezime devojke koja je okončala život. Podsetila me je na Anne Sexton. Izračunao sam da imam još nekoliko godina do konačne odluke; što znači da u ovom trenutku ne moram da se bavim ozbiljnim temama.

                                                     Ionako nemam snage ni da ustanem.

________________________________

(maj/juni 2019.)

[trećenagrađena priča časopisa AKT, na konkursu za najkraću priču 2019.]‚


~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Nagrada je stigla nenadano, početkom 2020. godine, kada sam već bio zaboravio i na učešće i šta sam to slao uopšte. Da konačno objavim ovo podstakla me je kratka analiza tj. uvod u video za pesmu "Die Another Day" od Madonne. Taj rezime Dušana Maljkovića govori o borbi zmeđu crnog i belog, tj. nagona smrti i nagona života, gde kada bela Madonna usmrti crnu donosi odluku da će umreti neki drugi dan. I to me je vratilo na Anne Sexton i moje razmišljanje o odlaganju umiranja za neki drugi dan, za neko bolje vreme za takav čin. Mnogo puta sam bio u poziciji unutrašnje borbe između crnog i belog. Ovih dana se osećam posebno poljuljano. Kao da se vreme ubrzava, svega je premalo, nedostaje i ja ne mogu više izdržati pritisak, a nikada nisam dobro funcionisao pod pritiskom. I sada i tada, kao i kada sam pisao tu kratku priču osećam se stegnuto što unutrašnju borbu čini neizvesnijom.
Možda je vreme da prekinem ciklus?

nešto o nasilju današnjice

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

hteo sam ostaviti komentar ali na kraju ipak samo evidencija o htenju

jer shvatam da pljuvanje prelazi u ekstremizam

isti onaj protiv kojeg pljuju

kada zaštićeni svojim debelim zidovima

prošapuću – ne mogu da dišem

dodir postaje silovanje

iako jedinstveni u svojoj jedinstvenosti

silom pljuvanja žele izbrisati razlike

osobenosti da nestanu

uklanjaju tragove prošlosti

kao da to može izbirsati

razliku između malog i velikog

mozga

na tanjiru

___________

oko 10.33h

10. jun 2020.

sreda

U ROPSTVU

Došao je i taj dan, kada je nakon sistemskog izbacivanja jedan-po-jedan iz programa i udžbenika izbačena i velika ex-yu pesnikinja, Desanka Maksimović. Nakon raspada SFRJ iz školskih programa ex-yu zemalja izbačeni su svi veliki pisci koji nisu od odgovarajućeg roda, odgovarajućeg etnosa, odgovarajuće novonastale zemlje. Tako su deca u Srbiji na primer ostala uskraćena za Ivanu Brlić Mažuranić čije su priče za mene, uz poeziju Desanke Maksimović i priče Grozdane Olujić bile osnova koja mi je pomogla da razvijem ljubav prema pisanoj reči. Kasnije sam se upoznao sa stvaralaštvom Mire Alečković, Oskara Daviča, Branka Ćopića i drugih, koji su učvrstili moje interesovanje i privrženost knjizi.... Naravno, uz mnoge druge, strane autore koji takođe, već odavno nisu u programu. A danas je došao i taj dan kada je i Desanka, kao poslednji "naš" mohikanac izbačena iz obavezne lektire i udžebnika. Ali je zato "srpska majka", supruga pokojnog koljača Arkana, svakako našla svoje mesto u udžebnicima kao "slikoviti vokativ".

Osim gorčine i poraza pre svega, jednim dobrim delom osećam i ponos što sam učio i išao u školu u periodu kada su istinski autori, pesnici sa snažnim porukama bili obavezna literatura. Jer sam uspeo da izgradim jedan pogled na svet, svetonazor, koji mi ne dozvoljava da loše u ovom svetu hiperprodukcije đubreta različitog porekla vidim kao dobro i "neizbežnu realnost". To je ono što sam naučio od onih, "naših" i "tuđih" koji su u neku ruku profilisali i moje stvaralaštvo danas i dali mi mogućnost da među novim autorima koji dolaze prepoznam one koji nose upravo to nešto, važno u sebi i svojem radu. A što nadam se i sam uspevam da nastavim......

U ROPSTVU

Nekad smo svi znali jasno,
od najnepismenijeg seljaka
pa do gospode i dece njine,
šta je rodoljubivo i časno,
i šta treba da čine
potomci negdanjih junaka.

Ne mogu da poznam narod
čije su pevali vrline
pesnici od Branka do sada.
Srpsko stado malo
sve do poslednjeg runa
razbilo se i ošugalo.

Postali smo zemlja
robova i potkazivača
i stokatnih zelenaša.
Pune su nam ulice sada
poštovanih zlikovaca,
a zatvori nevinih robijaša.

Na leđima kao da grbu
nosim od bola i stida,
i ulicama kad idem,
kao da mi blato baca
pogled oholih stranaca
u lice, i svakog dana
veo mi se po veo skida
sa rugoba naših rana.

[Desanka Makismović]

herztier

Ako mi je do sada bilo nejasno ili bar ne sasvim jasno zašto je Herta toliko značajna i inspirativna, onda je nakon "životinje srca" to postalo nedvosmisleno, kristalno jasno. Svaka slika piktopoetičnog Hertinog izraza me je vodila u neki deo mojeg ličnog piktosveta. Mogao sam zamisliti, a zapravo jasno videti taj "čupavi park" u koji i sam odlazim u potrazi za inspiracijom, ili šetnju pored obale u potrazi za odgovarajućim kamenjem koje će telo povući nadole. Razmišljanje o konopcu ili džaku. U jednom momentu se pominje i peti sprat zgrade i pogled s prozora nadole. Samoubistvo koje lebdi iznad glava, pulsira negde u predelu slepoočnice poput misli da je ovde nemoguće živeti. Da nije moguće disati slobodno, tu gde vas prate pogledi raznih, malih duša koje su spremne za trice i kučine pregaziti tuđi život, iščupati nečije srce. Tu gde vas u nekoj maloj zadimnjenoj prostoriji "svuku" i pretresaju iako ste vi žrtva a ne krivac.

Svako je imao prijatelja u svakom komadiću oblaka

tako je to sa prijateljima kada je svet ispunjen strahotama

to je sasvim prirodno, govorila je moja majka,

ali prijatelji ne dolaze u obzir

uozbilji se.

I zaista, ko su prijatelji? Jedno pitanje koje već dugo sebi postavljam, a koje se nametnulo još više sa dolaskom ove pandemije korona virusa. Da li imamo prijatelje? Nakon čitanja ove knjige nisam siguran. Da li zapravo ikoga ikada imamo osim sebe? Mislim da su me odgovori na ova i mnoga druga pitanja koja sebi postavljam već duže vreme, a na koja sam odgovore možda jednim delom našao u ovoj knjizi, upravo ono što me je prosto uvuklo u vrtlog razmišljanja o onome što je važno. O osećanjima, bliskosti, ljubavi, pripadanju nekome ili nečemu; jednom prostoru. Onome ovde što neće biti nigde tamo.

U nekom umetničkom, poetskom smislu, nakon ove knjige, apsolutno, iskreno osećam bliskost sa Hertom Müller. Ta melanholija traume koja sve vreme lebdi oko tela, koja izvire iz fotografija pejzaža ili opisa u pismima, na razglednicama; ono je što vezuje.

Na putu da i sam iskusim beg "kroz maglu ili noć", razmišljam o tome da li je "dom tamo gde si ti", kao što Herta u jednom trenutku svojeg obraćanja kaže svojoj majci dok je majka u Augsburgu. Ili je dom tamo gde je groblje (ili grob) kao što joj nekom drugom formulacijom majka odgovara. A možda ipak ne postoji dom. Možda su to one plemenite suze za prijateljem koji je morao da ode nepovratno, upravo u grob, u zemlju, jer nije bilo drugog izbora osim "klanice" i "mašina". Osim "pijenja krvi".

Ipak, prijatelj može biti i ona druga osoba čiji pogled izbegavamo u ogledalu.

Važno je imati srce. Važna je ova priča. Važno je to reći. A na posletku, važna je i Herta. Osoba.

Dobro tijelo

Knjigu Eve Ensler sam uzeo tek tako, da dopunim kupovinu od 6 knjiga na Makartovoj akciji. Sažetak je djelovao zanimljivo iako sam već i po koricama i opisu mogao zaključiti da se radi o feminističkoj knjizi za koju nisam bio siguran hoće li mi se dopasti. Ova priča je zapravo priča o tipičnim "ženskim temama". No, na moje iznenađenje, veoma je stilski duhovita. Ponekad me je čak i nasmijala svojim zaključcima i zapravo mi je ova kratka priča i tema prevashodno, mi je baš legla.
Naime, glavna junakinja opisuje svoju opsjednutost promjenom fizičkog izgleda koji bi ju doveo do sreće i prilike da konačno, nakon svih godina mržnje prema sopstvenom tijelu počne da živi punim plućima. Eve kaže kako je mislila da je konačno zavoljela sebe kada je napisala vaginine monologe, ali se zapravo ovom knjigom fokus samo prebacio s vagine na trbuh. Dakle, ovo je priča o trbuhu!
To je ono što me je zapravo navelo na razmišljanje; jer sam i sam u ovoj izolaciji počeo primjećivati kako mi trbuh raste (ili je zapravo već bio veći nego prije recimo godinu dana). Svoj put do sreće Eve traži kroz susrete sa raznim ženama, na različitim kontinenatima, različitih životnih dobi i iskustava sa sopstvenim tijelima.
Eve priča kako je zapravo uspjela doći do točke u kojoj je prihvatila, a vjerujem i zavoljela sebe.
U situaciji kada sam posve izoliran i kada često razmišljam o prijateljstvima i ljudima koji bi to trebali biti, analizirajući njihovo ponašanje, često dolazim do zaključka da sam si zapravo najbolji prijatelj ali i najveći neprijatelj. I tu se mogu složiti sa Eve. Da li će me to spriječiti da i dalje razmišljam o sopstvenom trbuhu i kako ću iz izolacije izaći poput gomboca sa pekmezom od šljiva, treba vidjeti. Treba sačekati da ovaj zatvorski period prođe. No, prihvatiti sopstvene nedostatke svakako je put koji sigurno vodi do jednog mnogo boljeg života bez obzira na uvjete i situacije. Pa čak bez obzira na prijatelje. Jer sa sobom se uvijek budim i na koncu, ostat ću sa sobom. Stoga mogu zaključiti da ono što se na početku činilo kao "ženska tema" i feministički pristup, zapravo je jedna univerzalna, ljudska priča o (ne)prihvaćanju; teška i bolna, ali stilski napisana tako duhovito i prije svega zabavno. Pa se cijela problematika čini tako laganom.
Ili je to zapravo samo pristup životu i pogled na svijet?

Dvostruko staklo

Za mene potpuno nepoznata islandska spisateljica Halldóra Thoroddsen predstavlja otkrovenje. Već prvim sažetkom nakon naslova ovog kratkog romana privukla me je k sebi i uvukla u prizore usamljenih islandskih kuća, predela sa tek možda pedesetak duša o kojima sam svojevremeno kao tinejdžer maštao, gledajući karte Islanda, Norveške, Švedske, Danske i Finske u debelim leksikonima. Poetičnost Halldórinog stila odmah je uočljiva. To je verovatno još jedan razlog zbog kojeg mi je priča toliko bliska. Jer sam i sam, kao autor, pre svega naklonjen poeziji i poetskom izrazu.
U izolaciji, gde sam primoran da svet posmatram iza dvostrukog stakla; razmišljanje o neizbežnom kraju često je na dnevnom rasporedu misli. Da li je ljubav moguća u poznom dobu? - jedno je od pitanja koje autorka suptilno postavlja kroz priču o starijoj udovici koja se u jednom momemntu zaljubljuje u muškarca koji nije privlačio njenu pažnju u mladosti. Da li je moguća sreća? Da li smo ikada bili srećni ili samo živimo, vegetiramo dok se godišnja doba i pejzaži menjaju iza drugog stakla? Glavna junakinja odlučuje da se prepusti, ali baš tada ta neizbežna smrt odnosi ustreptali zanos, dodire; sve ono što je davno izgubila sa gubitkom svojeg višedecenijskog partnera. Vraćajući se ponovo na početak, a na kraju života,"iskustvo se više ne stropoštava na nju, ona je sama iskustvo. Stapa se sa svetom napolju. Postaje detetov nezgrapan pokret, pesak i lopatica." Ili jednostavo - "postoji."
Za ovaj roman, "Dvostruko staklo" inače objavljen 2016. godine, Halldóra Thoroddsen je dobila Nagradu Evropske unije za književnost.

Karantinski dnevnik (2)

Zarobljen, imam mnogo vremena za razmišljanje...... Fokus mi je skrenuo na muziku. Alanis se vratila, a nova pesma koja je snimljna pre ove korone vratila me je na razmišljanje kako o prošlosti, tako i o onome što bi trebalo da dođe, dok sam u sadašnjosti pokušao uz pomoć nekih oprobanih tehnika da stvorim nešto novo, neki sopstveni jezik.......

            svako ograničenje stvara sreću

ograničenje manje vidimo krećemo se u manjim razmerama što je šire i veće osećamo muke više osećamo manje volja jer znamo patnja je pozitivna desio se maler koji je popio žandar što smo srećniji magda i vladalac – šef napisao je smrtovnicu nama tim je manje patnje muke i straha jer se manje uzbuđuje volja sreća je negativna i plaća se po satu u frižideru sajma pareneze i maksime u užem krugu nesrećan slučaj u stvari srećan može biti kučka na malom ekranu kad upita – šefe koji ti je vrag ? život je otrov tim što smo srećniji zato se krećemo u manjim krugovima osećamo muke prolive migrene u četiri i pet noću čaša vode u olucima kojih na soliterima nema čovek primeti žice koje vise iznad prozora
__________________
11.23am - 11.31am 10. april 2020. petak

Korona dnevnik (1)

Sinoć sam i pored užasne migrene uspeo da završim s (ponovnim) čitanjem Dnevnika Ane Frank. Da sada ponovo mogu da učestvujem u odabiru 7 najboljih knjiga, knjiga koje su nešto promenile, to bi sigurno bio Dnevnik koji me je zaista, ovoga puta duboko potresao. Neke knjige, a nema ih mnogo, koje sam čitao, nešto su promenile u meni. Ovo je sigurno jedna od tih. Reč koja mi neprestano odzvanja u glavi, još od sinoć je "beznačajnost". Neće mi biti jasno zbog čega ti prazni, bezlični, zapravo potpuno šuplji ljudi, bez imalo duha i bilo čega vrednog imaju toliko mržnje koja prosto hulja svakim njihovim udahom. To je nešto što će verovatno biti, za mene nepoznanica. Isto kao što je nepoznanica i to kako je moguće da se na mojoj listi, čak bliskih prijatelja, nalazi toliko ljudi punih mržnje, za migrante, za druge koji ne razmišljaju i ne gledaju tako ograničeno kao da imaju konjske amove na očima. I zaista se nadam da će ova Magda Goebbels novije srpske politike da se nakon svega sprovede u potpunu, trajnu izolaciju. Jer je šupljina u njoj prevelika, a samim tim i mržnja kojom je sve više ljudi zaraženo. Malo je reći da sam i u ovim uslovima, šetajući doživeo da me ne jednom, već četiri puta verbalno napadnu sa istom tom mržnjom i gađenjem s kojom se ova spodoba u svakom smislu te reči, svakodnevno obraća običnim ljudima koje prezire. I jednostavno mi je dojadilo. Jer, slažem se sa Anom Frank, sloboda je nešto neprocenjivo, nešto za šta vredi dati i život. Ali nisam siguran da ljudi koji imaju toliko prezira u sebi, a u tu grupu uključujem i one koji su do juče protestovali i podržali rasističke izlive protiv migranata, i koji su me uzgred pozvali (?!!!) da se priključim jednoj takvoj mrzačkoj / fašisoidnoj grupi, imaju to toliko potrebno srce.

6. april 2020.

(*Magda G. - premijerka Srbije)

/inspirativno mesto, april 2020./

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Osećam topot stoke na ulicama
Njihov ksenofobni smrad širi se progresivno
Novofašizam se podliva
Iz zvučnika nove junice kukumavče o političkim bojkotima i demokratiji
Šire guzice ka oku Mordora
Bacaju senke od bodljikave žice krvi i časti
Odbrane Bele Evrope iako smo u predvorju evropskog zahoda
Gacamo po pišaćki
Ali ja – ne više!
Odleteću!
Pre nego što grozomorno sunce podgreje razlivene fekalije

_____________________________________

započeto oko 19h
završeno u 19.05h
29.02.2020.
subota
(Trg Slobode,Szabadka)

#detlićičešljugar

Herta priča svom Nerudi

Herta priča svom Nerudi: - Moja poezija je

                                                 zaključana

imam 40 i kusur godina, a osećam da imam 20

pakuju me u razne kalupe

pijem lekove i alkohol

znam da ne bih smela jer to uništava

ali, ja ne znam drugačije

                           i idem, idem dalje

ulazim sve dublje i onda više ne znam

                         ko sam bila.

_____________________________________

21.41 h – 22.45 h

27.12.2019.

petak

[Studio Vincent, Sombor, Poeziodrom #4]

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

La râpe, monsieur Paul !

         Odričem se                                                                       [pra-vo]

ja sâm                                    slučaj

na sudu

                                                                                 Ništa                                       za život

Ni ljubav, ni poštovanje, ni obaveze. Kvit u potpunosti,

šlag na torti

očiju punih

ko mi je zadao bol

Možeš onako posthumno

sad se moramo rastati, srećan put.

Cheer up!

osuđenik na vreme,                                                 cheer up!                                 ✃◬

s očajanjem                                                                                                             ☁

                                                                                  ↻  ۝  ↺              

                                  da, nikad se neću vratiti                        

                                                                                    ↝cheer up!↜     

           idem zalutao kao nekad, kotrljam se ka otvorenom groBU;                 .....pod ine.....

                                                                                                             ↑   ⌒ ⏇∡    ↓

                                                                                                         ● ⋖⋗ ◙ ⋖⋗ □

________________________________

11.34 h – 11.42 h

22. januar 2020.

sreda

[naselje Prozivka, Subotica/Szabadka]