herztier

Ako mi je do sada bilo nejasno ili bar ne sasvim jasno zašto je Herta toliko značajna i inspirativna, onda je nakon "životinje srca" to postalo nedvosmisleno, kristalno jasno. Svaka slika piktopoetičnog Hertinog izraza me je vodila u neki deo mojeg ličnog piktosveta. Mogao sam zamisliti, a zapravo jasno videti taj "čupavi park" u koji i sam odlazim u potrazi za inspiracijom, ili šetnju pored obale u potrazi za odgovarajućim kamenjem koje će telo povući nadole. Razmišljanje o konopcu ili džaku. U jednom momentu se pominje i peti sprat zgrade i pogled s prozora nadole. Samoubistvo koje lebdi iznad glava, pulsira negde u predelu slepoočnice poput misli da je ovde nemoguće živeti. Da nije moguće disati slobodno, tu gde vas prate pogledi raznih, malih duša koje su spremne za trice i kučine pregaziti tuđi život, iščupati nečije srce. Tu gde vas u nekoj maloj zadimnjenoj prostoriji "svuku" i pretresaju iako ste vi žrtva a ne krivac.

Svako je imao prijatelja u svakom komadiću oblaka

tako je to sa prijateljima kada je svet ispunjen strahotama

to je sasvim prirodno, govorila je moja majka,

ali prijatelji ne dolaze u obzir

uozbilji se.

I zaista, ko su prijatelji? Jedno pitanje koje već dugo sebi postavljam, a koje se nametnulo još više sa dolaskom ove pandemije korona virusa. Da li imamo prijatelje? Nakon čitanja ove knjige nisam siguran. Da li zapravo ikoga ikada imamo osim sebe? Mislim da su me odgovori na ova i mnoga druga pitanja koja sebi postavljam već duže vreme, a na koja sam odgovore možda jednim delom našao u ovoj knjizi, upravo ono što me je prosto uvuklo u vrtlog razmišljanja o onome što je važno. O osećanjima, bliskosti, ljubavi, pripadanju nekome ili nečemu; jednom prostoru. Onome ovde što neće biti nigde tamo.

U nekom umetničkom, poetskom smislu, nakon ove knjige, apsolutno, iskreno osećam bliskost sa Hertom Müller. Ta melanholija traume koja sve vreme lebdi oko tela, koja izvire iz fotografija pejzaža ili opisa u pismima, na razglednicama; ono je što vezuje.

Na putu da i sam iskusim beg "kroz maglu ili noć", razmišljam o tome da li je "dom tamo gde si ti", kao što Herta u jednom trenutku svojeg obraćanja kaže svojoj majci dok je majka u Augsburgu. Ili je dom tamo gde je groblje (ili grob) kao što joj nekom drugom formulacijom majka odgovara. A možda ipak ne postoji dom. Možda su to one plemenite suze za prijateljem koji je morao da ode nepovratno, upravo u grob, u zemlju, jer nije bilo drugog izbora osim "klanice" i "mašina". Osim "pijenja krvi".

Ipak, prijatelj može biti i ona druga osoba čiji pogled izbegavamo u ogledalu.

Važno je imati srce. Važna je ova priča. Važno je to reći. A na posletku, važna je i Herta. Osoba.