Wednesday, 9 September 2020

toxic people & poison pens

 

Kada on postaje lični pratilac

 

Pojedinci su nekada tvrdili da su videli Hertu

kako na stolu u maloj birtiji u Berlinu

reže reči i slova iz dnevnih novina

kako pušta mačke na parkingu

i stavlja ih u neke fascikle ili fioke sa hartijom

život kakav smo poznavali razvukao se

prelomljen i premali postao je gubitak

a taj jad, mali čovek gurnuo je u svom ogorčenju

koje u ovim uslovima svakako propada

kada sam mu to rekao, u prenesenom značenju naravno

odlučio je prohisterisati u pokušaju da odbrani

opušak kolaboracionizma, bačene istrošene cigarete ili gomile snickers omota na stanici

nekad bi započinjao neke diskusije iz kojih

bi u otrcanom ogledalu uvek bio ovaj vladar –

psećoglavi kralj

kao kad je Čaušesku bio živ negirajući proces razvoja

tišina često hoda ovih dana

kao gonioc

opreznih pokreta;

na početku nekog novog života uvek se zahteva hod kroz blato.

 

______________________________________

 

13.18h – 13.16h

8. septembar 2020.

utorak

(Whitley Wood, Recreation Ground, Reading)

Saturday, 5 September 2020

ali Grener je imao oči poput

 

doch der Grener hatte Augen wie

 

gledam svoje distimične odraze

naprežem knedle iza kapaka

uspevam: kašika, viljuška, nož, tera brzi voz

glave se mogu naviti više puta

ujutru u podne sa kišom

u bokalu sakupljam te nebeske suze

za oslabljeno mesoždersko cveće

too much to lose

wie ein Stückhen von der Kerze

ispred robne kuće blagoslov za peni

razmišljam o neizvesnosti

na raskrsnici bez semafora i putokaza

koliko vremena prođe pre nego što se pogledi odvoje

velike oči

kao gavranovi ili albatrosi

’Tačan sam, neću

zadocniti ni dana.

Slušaj,

svevišnji inkvizitore!’

 

______________________________

 

završeno u 12.50h

05.09.2020.

subota

(Abbey, Reading, UK)

 

[*stihovi na nemačkom Herta Müller

naslov*ali Grener je imao oči poput

- poput komada sveće]

[završni stihovi Vladimir Majakovski]

Saturday, 29 August 2020

Ti vrlo dobro znaš da vrediš

 Du vet väl om att du är värdefull

 

Možda su postale Andersenove bajke razmišljanja o kraju

ali Anne je i dalje u utrobi živa;

nema petog sprata i nije moguće skočiti;

obesiti se o lančiće vetrokaza u dvorištu? –

suviše je tanko i pomalo klišeizirano.

 

Nema dovoljno prostora za ubijanje na odloženo.

 

______________________________________

 

10.19 am – 10.24 am

29.08.2020.

subota

(Abbey, Reading, UK)

[*Ti vrlo dobro znaš da vrediš – naslov,sa švedskog]



Saturday, 25 July 2020

"Retard"


Nisam, i ne želim biti, racionalan.

Ne sme niko da me povredi.

Ne sme da mi bude loše.

Mora uvek da mi bude dobro.

Mora uvek da bude po mome.

Mora uvek da bude kako ja hoću da bude.

Ja moram biti najpametniji. Ja jesam najpametniji.

Ja nisam dostupan. Ja nisam pristupačan.

Ja ne moram da se menjam.

Ja ne moram da se prilagođavam.

Ja ne moram biti prihvaćen i shvaćen.

Ja ne moram, i neću objašnjavati svoje postupke i misli.

Ja ću prićati sa sobom koliko god to želim.

Meni ne znači ništa tuđe viđenje i mišljenje.

Ne mora niko da me razume.

Niti želim razumevanje.

Ne želim razum.

Ne interesuje me to.

Moram uvek imati kontrolu.

Razum nema nikakve veze sa tim.

I ne treba da ima.

Ne treba mi treba, tebra.

JA ne znam šta treba.

Kako onda možeš ti?

--

Dragoljub Ćurčić

Wednesday, 1 July 2020

AKT 2019 / 2020


Na margini

Odlučila je da se ne ubije. To je teška odluka.
Na margini je ispisala ime i prezime devojke koja je okončala život. Podsetila me je na Anne Sexton. Izračunao sam da imam još nekoliko godina do konačne odluke; što znači da u ovom trenutku ne moram da se bavim ozbiljnim temama.
                                                     Ionako nemam snage ni da ustanem.


________________________________

(maj/juni 2019.)
[trećenagrađena priča časopisa AKT, na konkursu za najkraću priču 2019.]‚


~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Nagrada je stigla nenadano, početkom 2020. godine, kada sam već bio zaboravio i na učešće i šta sam to slao uopšte. Da konačno objavim ovo podstakla me je kratka analiza tj. uvod u video za pesmu "Die Another Day" od Madonne. Taj rezime Dušana Maljkovića govori o borbi zmeđu crnog i belog, tj. nagona smrti i nagona života, gde kada bela Madonna usmrti crnu donosi odluku da će umreti neki drugi dan. I to me je vratilo na Anne Sexton i moje razmišljanje o odlaganju umiranja za neki drugi dan, za neko bolje vreme za takav čin. Mnogo puta sam bio u poziciji unutrašnje borbe između crnog i belog. Ovih dana se osećam posebno poljuljano. Kao da se vreme ubrzava, svega je premalo, nedostaje i ja ne mogu više izdržati pritisak, a nikada nisam dobro funcionisao pod pritiskom. I sada i tada, kao i kada sam pisao tu kratku priču osećam se stegnuto što unutrašnju borbu čini neizvesnijom.
Možda je vreme da prekinem ciklus?

Wednesday, 10 June 2020

nešto o nasilju današnjice



:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

hteo sam ostaviti komentar ali na kraju ipak samo evidencija o htenju
jer shvatam da pljuvanje prelazi u ekstremizam
isti onaj protiv kojeg pljuju
kada zaštićeni svojim debelim zidovima
prošapuću – ne mogu da dišem
dodir postaje silovanje
iako jedinstveni u svojoj jedinstvenosti
silom pljuvanja žele izbrisati razlike
osobenosti da nestanu
uklanjaju tragove prošlosti
kao da to može izbirsati
razliku između malog i velikog
mozga
na tanjiru
___________

oko 10.33h
10. jun 2020.
sreda



Saturday, 6 June 2020

U ROPSTVU

Došao je i taj dan, kada je nakon sistemskog izbacivanja jedan-po-jedan iz programa i udžbenika izbačena i velika ex-yu pesnikinja, Desanka Maksimović. Nakon raspada SFRJ iz školskih programa ex-yu zemalja izbačeni su svi veliki pisci koji nisu od odgovarajućeg roda, odgovarajućeg etnosa, odgovarajuće novonastale zemlje. Tako su deca u Srbiji na primer ostala uskraćena za Ivanu Brlić Mažuranić čije su priče za mene, uz poeziju Desanke Maksimović i priče Grozdane Olujić bile osnova koja mi je pomogla da razvijem ljubav prema pisanoj reči. Kasnije sam se upoznao sa stvaralaštvom Mire Alečković, Oskara Daviča, Branka Ćopića i drugih, koji su učvrstili moje interesovanje i privrženost knjizi.... Naravno, uz mnoge druge, strane autore koji takođe, već odavno nisu u programu. A danas je došao i taj dan kada je i Desanka, kao poslednji "naš" mohikanac izbačena iz obavezne lektire i udžebnika. Ali je zato "srpska majka", supruga pokojnog koljača Arkana, svakako našla svoje mesto u udžebnicima kao "slikoviti vokativ".

Osim gorčine i poraza pre svega, jednim dobrim delom osećam i ponos što sam učio i išao u školu u periodu kada su istinski autori, pesnici sa snažnim porukama bili obavezna literatura. Jer sam uspeo da izgradim jedan pogled na svet, svetonazor, koji mi ne dozvoljava da loše u ovom svetu hiperprodukcije đubreta različitog porekla vidim kao dobro i "neizbežnu realnost". To je ono što sam naučio od onih, "naših" i "tuđih" koji su u neku ruku profilisali i moje stvaralaštvo danas i dali mi mogućnost da među novim autorima koji dolaze prepoznam one koji nose upravo to nešto, važno u sebi i svojem radu. A što nadam se i sam uspevam da nastavim......

U ROPSTVU
Nekad smo svi znali jasno,
od najnepismenijeg seljaka
pa do gospode i dece njine,
šta je rodoljubivo i časno,
i šta treba da čine
potomci negdanjih junaka.
Ne mogu da poznam narod
čije su pevali vrline
pesnici od Branka do sada.
Srpsko stado malo
sve do poslednjeg runa
razbilo se i ošugalo.
Postali smo zemlja
robova i potkazivača
i stokatnih zelenaša.
Pune su nam ulice sada
poštovanih zlikovaca,
a zatvori nevinih robijaša.
Na leđima kao da grbu
nosim od bola i stida,
i ulicama kad idem,
kao da mi blato baca
pogled oholih stranaca
u lice, i svakog dana
veo mi se po veo skida
sa rugoba naših rana.
[Desanka Makismović]