in memoriam

Crna hronika

Popio sam čašu vode. Naiskap.

Niko ti ne može biti stran kao čovek

kojeg si nekada voleo – pomislih.

Ustao sam kasnije nego inače.

Već je bilo 9. Glava je pucala od piva.

Sakupljam trunje prethodne večeri,

priču od 8. februara. Šok me je savladao.

Ona je pronađena mrtva otvorene lobanje

ispred svoje kuće u mračnoj ulici.

Njeno sveže lice smešilo se sa digitalne

fotografije. Isto smo godište. Delimo doba nevinosti.

Ne bih zalazio u detalje crne hronike. Jezik se

redukovao, a usta osušila.

U svakom trenutku neko može da te razbije,

da postaneš akutna vest zavijena u crno. –

Misli se koprcaju.

Bilo je tiho. Nije bilo magle dok sam

gledao krovove prizemnih kuća

sa visine petog sprata.

_______________________

13.58 h – 14.07 h

10. februar 2019.

nedelja

[Jasni]