U ROPSTVU

Došao je i taj dan, kada je nakon sistemskog izbacivanja jedan-po-jedan iz programa i udžbenika izbačena i velika ex-yu pesnikinja, Desanka Maksimović. Nakon raspada SFRJ iz školskih programa ex-yu zemalja izbačeni su svi veliki pisci koji nisu od odgovarajućeg roda, odgovarajućeg etnosa, odgovarajuće novonastale zemlje. Tako su deca u Srbiji na primer ostala uskraćena za Ivanu Brlić Mažuranić čije su priče za mene, uz poeziju Desanke Maksimović i priče Grozdane Olujić bile osnova koja mi je pomogla da razvijem ljubav prema pisanoj reči. Kasnije sam se upoznao sa stvaralaštvom Mire Alečković, Oskara Daviča, Branka Ćopića i drugih, koji su učvrstili moje interesovanje i privrženost knjizi.... Naravno, uz mnoge druge, strane autore koji takođe, već odavno nisu u programu. A danas je došao i taj dan kada je i Desanka, kao poslednji "naš" mohikanac izbačena iz obavezne lektire i udžebnika. Ali je zato "srpska majka", supruga pokojnog koljača Arkana, svakako našla svoje mesto u udžebnicima kao "slikoviti vokativ".

Osim gorčine i poraza pre svega, jednim dobrim delom osećam i ponos što sam učio i išao u školu u periodu kada su istinski autori, pesnici sa snažnim porukama bili obavezna literatura. Jer sam uspeo da izgradim jedan pogled na svet, svetonazor, koji mi ne dozvoljava da loše u ovom svetu hiperprodukcije đubreta različitog porekla vidim kao dobro i "neizbežnu realnost". To je ono što sam naučio od onih, "naših" i "tuđih" koji su u neku ruku profilisali i moje stvaralaštvo danas i dali mi mogućnost da među novim autorima koji dolaze prepoznam one koji nose upravo to nešto, važno u sebi i svojem radu. A što nadam se i sam uspevam da nastavim......

U ROPSTVU

Nekad smo svi znali jasno,
od najnepismenijeg seljaka
pa do gospode i dece njine,
šta je rodoljubivo i časno,
i šta treba da čine
potomci negdanjih junaka.

Ne mogu da poznam narod
čije su pevali vrline
pesnici od Branka do sada.
Srpsko stado malo
sve do poslednjeg runa
razbilo se i ošugalo.

Postali smo zemlja
robova i potkazivača
i stokatnih zelenaša.
Pune su nam ulice sada
poštovanih zlikovaca,
a zatvori nevinih robijaša.

Na leđima kao da grbu
nosim od bola i stida,
i ulicama kad idem,
kao da mi blato baca
pogled oholih stranaca
u lice, i svakog dana
veo mi se po veo skida
sa rugoba naših rana.

[Desanka Makismović]

herztier

Ako mi je do sada bilo nejasno ili bar ne sasvim jasno zašto je Herta toliko značajna i inspirativna, onda je nakon "životinje srca" to postalo nedvosmisleno, kristalno jasno. Svaka slika piktopoetičnog Hertinog izraza me je vodila u neki deo mojeg ličnog piktosveta. Mogao sam zamisliti, a zapravo jasno videti taj "čupavi park" u koji i sam odlazim u potrazi za inspiracijom, ili šetnju pored obale u potrazi za odgovarajućim kamenjem koje će telo povući nadole. Razmišljanje o konopcu ili džaku. U jednom momentu se pominje i peti sprat zgrade i pogled s prozora nadole. Samoubistvo koje lebdi iznad glava, pulsira negde u predelu slepoočnice poput misli da je ovde nemoguće živeti. Da nije moguće disati slobodno, tu gde vas prate pogledi raznih, malih duša koje su spremne za trice i kučine pregaziti tuđi život, iščupati nečije srce. Tu gde vas u nekoj maloj zadimnjenoj prostoriji "svuku" i pretresaju iako ste vi žrtva a ne krivac.

Svako je imao prijatelja u svakom komadiću oblaka

tako je to sa prijateljima kada je svet ispunjen strahotama

to je sasvim prirodno, govorila je moja majka,

ali prijatelji ne dolaze u obzir

uozbilji se.

I zaista, ko su prijatelji? Jedno pitanje koje već dugo sebi postavljam, a koje se nametnulo još više sa dolaskom ove pandemije korona virusa. Da li imamo prijatelje? Nakon čitanja ove knjige nisam siguran. Da li zapravo ikoga ikada imamo osim sebe? Mislim da su me odgovori na ova i mnoga druga pitanja koja sebi postavljam već duže vreme, a na koja sam odgovore možda jednim delom našao u ovoj knjizi, upravo ono što me je prosto uvuklo u vrtlog razmišljanja o onome što je važno. O osećanjima, bliskosti, ljubavi, pripadanju nekome ili nečemu; jednom prostoru. Onome ovde što neće biti nigde tamo.

U nekom umetničkom, poetskom smislu, nakon ove knjige, apsolutno, iskreno osećam bliskost sa Hertom Müller. Ta melanholija traume koja sve vreme lebdi oko tela, koja izvire iz fotografija pejzaža ili opisa u pismima, na razglednicama; ono je što vezuje.

Na putu da i sam iskusim beg "kroz maglu ili noć", razmišljam o tome da li je "dom tamo gde si ti", kao što Herta u jednom trenutku svojeg obraćanja kaže svojoj majci dok je majka u Augsburgu. Ili je dom tamo gde je groblje (ili grob) kao što joj nekom drugom formulacijom majka odgovara. A možda ipak ne postoji dom. Možda su to one plemenite suze za prijateljem koji je morao da ode nepovratno, upravo u grob, u zemlju, jer nije bilo drugog izbora osim "klanice" i "mašina". Osim "pijenja krvi".

Ipak, prijatelj može biti i ona druga osoba čiji pogled izbegavamo u ogledalu.

Važno je imati srce. Važna je ova priča. Važno je to reći. A na posletku, važna je i Herta. Osoba.