Tumor izjeda me po toj putanji
kojom trče gliste
posle kiše
kao
vene ili
arterije cirkulišu
mojim tkivom i
poslednja
rečenica za laku noć o ljubavi
izrečeno u kontekstu sreće
ako stignem na vreme
pre nego što ekran
poprimi
dugine
boje ili padne
mrak na oči još jednom
da
okrenem pedale i točak
ali avaj jer novčanik usahnuo je
dobra
volja potonula je
u momentu
kada se pogled
susreo sa prazninom
u džepu prerađene kože odrane
krave
naziru se metastaze raznih spodoba
koje privlače besplatne stolice
malo bliže otvoru za izlučevine
malo
bliže
malo
bliže
samo
malo
bliže
bliže
niže
dublje
malo
jako
jače
malo
a ostaje pitanje kada će (i da li će)
da poraste jednom kao svako drugo
seme
iz utrobe
zemlje
ili će ipak snuždeno
da štrči
na stazi
neostvareno bez budućnosti sa pitanjem o najvažnijem sa imenom i
prezimenom a ipak nepoznato za mnoge koji hode koji kolo vode koji pljuju koji
nuždu vrše koji bljuju koji nešto hoće koji traže koji gaze koji čupaju koji
vade cvetove iz vaze umesto da ih puste da na
miru skončaju u šaci mlake vode zarobljene između
kristalnih zidova pomešane sa njihovom tečnošću
iz svih onih kanala i sudova
što presuđuju što razapinju što osuđuju što određuju što prozivaju i nazivaju ovako
ili onako ili nikako neka me ostave na miru svi demoni humanitarnog karaktera i neka me puste da se sam gušim u blatu jer
drugog izbora nemam sem da sklopim oči i da se ključem
za ono u glavi i grudima komiram.
Autor:
Vladimir Milojković
5.7.2013.
oko deset do 1 am
započeto
oko 1.30 am završeno
mogući naziv pesme (Tumor)
