Darkwood Dub & Me In The Video Of My Favourite Song - Zapremina Tela :)

Probudio sam se u pola osam. Ležao sam u krevetu desetak minuta. Uključio radio, menjao stanice, a onda mi je dosadila bezlična muzika. Goca Tržan, i radio emisija u kojoj se Gorica i Dragan prenemažu pričajući gluposti. Primetio sam da je danas to popularno, pa na svakoj stanici imate po dvoje koji trtljaju bezveze. Nije mi se ustajalo. Svetlo je jedva prodiralo kroz promere na roletni. Sinoć je trebalo da učim za ispit koji je za dva dana. Ne uči mi se. Metodika je mnogo dosadna. Posebno ova iz prirodnih nauka. Bubaš o eksperimentima koji ti nikada neće trebati. Umesto toga crtao sam do četiri a onda se uvukao u pižamu za dane kada sam previše umoran da bih se tuširao. Naravno, oprao sam zube. Mobilni ima opciju led lampa pa uz pomoć toga odlazim do kupatila. Zube perem u zavisnosti od umora. Kada sam baš motivisan onda pranje potraje celih deset minuta. A ponekad je dovoljan i minut ako više nemam snage. Ponekad oko deset roletna se sama spusti. Do pola. Kao da mi neki duh poručuje da se probudim. Ali ja sam već budan. Ležim u mraku. Čitao sam da je mrak dobar za oči. Zapravo da je najbolje provesti desetak minuta gledajući u mrak jer se tako oči odmaraju. Nekada sam to radio, ali sada u mojoj sobi nikada nije mrak. Imam previše kućnih aparata. Ležao sam do dvanaest a onda sam najzad ustao. U stanu nije bilo nikoga sem ptica u kavezu. Učinilo mi se da imaju mlade, ali nisam siguran. Treba proveriti. Frižider je čist. Ima hleba, šerpa za mleko sa mlekom do pola, margarin iz Mađarske i nešto što bi trebalo da bude ajvar. Uzimam hleb. Jednostavnije je da ga stavim u toster i dobijem prepečen hleb a onda na to stavim margarin. Nisam gladan ali ipak jedem jer imam oko 60 kg što je malo za moju visinu (tako kažu). Opet učenje. kada nikoga nema sedim uz knjigu. Gledam plave korice i mislim kako nikada neću uspeti da memorišem to dosadno gradivo. Razmišljam o odustajanju, ali sam odlučan u tome da izađem. U poslednje vreme dosta putujem. To mi pomaže da se isključim i ne razmišljam o problemima. Dok dođe novo veče ponovo ću počinjati da učim.

Jedna od nagrađenih pesama na konkursu 'Ulaznica 2013' / One of rewarded poems for competition 'Ulaznica 2013'

Triptih o muškarcima, jetri i umiranju

1.

Na travnjaku opet stojim

a koliba otvara se za mene

iz tame izlazim na svetlo kroz pravougaonik

on stoji ispred i objašnjava

zašto je društveni ljigavac ili puž bez kućice

i šta je u stvari put koji prelazi

on ne razume i ne shvata

baca me u đubre zajedno sa svim neizrečenim

što pod pritiskom na mozak dovodi do udara

na teme ispod kore svakodnevnog sivila.

2.

Jednom ću pronaći podvodni grad

i otploviću bez i jedne stranice sa obeležjem

datuma i tačkom rođenja smrti

nestaću kao deficit pismenosti za jezik specifičnosti

dok ležim sve se raspada i dušek

sa federima koji prodiru u meso

i kosa koja ponekad opada kao posle hemoterapije

jer jutro je teško iako ovih dana

snopovi kvarcovane prašine

bacaju tela u delovima na oči

mnogo kasnije.

3.

Taj beli krug što širi vene

i razređuje krv

dovodi do teškoća sa gutanjem i disanjem

poremećaja funkcije nekih organa

ali pretpostavljam da je lakše ako imaš škrge

sa malo mozga plivaš u kocki

i ne razmišljaš o mogućnosti da sklopiš oči

pod pritiskom zauvek

jer zapravo nemaš kapke

a kada zaspiš gubi se sećanje

ulceracija u ustima i perianalna

a razlog za prekid terapije ne postoji.

Autor:

Vladimir Milojković

"Open poetry" - Vladimir Milojković

My reading last year in the final.....

'Shame' , 100 x 70 cm , dry pastel
author:
Vladimir Milojković 

Art(s) In Protest! (Final 2nd November)

               Umetnost gubljenja



               Izgubio sam se u hiperprodukciji ambisa
               Između vrata i prozora stranica
               Cedim se među stopama šarama crvenog tepiha
               Nema odraza jer odiše pustinja bez zelenila
               Poput jutra bez spektra među oblacima
               U  lavirintu gubi se i moje Ja

               Autor:
               Vladimir Milojković
              

Art(s) In Protest! (Semifinal 1st November)

ugušiti

postavlja se isto pitanje

na koje teško dajem odgovor

reči izlaze i ulaze

snop svetla i klima koja ne radi

nevidljiva prljavština

da li imaš i koliko

znoj na čelu i grudima

godina

a ja nemam

jer često koristim dezodorans

i gel za dezinfekciju ruku

dovoljno koraka dok gutam

tečnost za pomućenje razuma

tada imam pedeset ili pet

a mnogo češće između

manje nego inače

pokušavam da se setim

mađarskog jezika

jer želim kartu za izlaz

bez ograničenja

imam 20

imam 30

imam 40

kada izađem i stanem

i progovorim mađarski

betűnként

basszátok meg mind a ketten

ili nekim drugim jezikom

više neće biti važno

da li jedem iz kontejnera sa natpisom prijatno

ili u smrdljivom vagonu

jer će pasti kiša

kada izađem iz kuće

a ja ću disati

plućnim mehurovima

a ne škrgama

ili nekim drugim delovima

gde će opet izgovoriti

jó reggelt

csúnya

sajnálom

szép idö van ma

igen nagyon csúnya

beszél magyarúl

égy kicsit beszélek

nem beszélek nagyon jól

nagyon jól beszél

köszönom

igen nagyon szép

nagyon jól beszél magyarúl

köszönom

sajnálom de nem értem

viszont látásra

i tako u nedogled

jer priča koja izlazi iz ekrana nije prava

ni iz slušalice

boli me glava

dok koračam travnjacima i parkovima

a oni čekaju da se pojavim

onda jedan skoči

slomije mi jagodičnu kost

malo mi protrese mozak

ali kroz nedovoljno veliku loptu

i pukotinu sadržaj ne može da iscuri

zato kada otvorim vrata

imam više od hleba i margarina

a imaću više vozova koji stižu na vreme

biće i autobusa

a biće i dovoljno mesta

za korake

za zamah rukama

kada dobijem kartu za izlaz na mađarskom jeziku

ako budem imao money

neću ga štekati za margarin i mleko na koje sam alergičan

niti za lubrikant

koji je potreban za štampanje knjige

ili postavljanje izložbe

prigušiće se ili neće više postojati

turbo zvuk sa gornjeg sprata

silovanje u zdrav mozak

pa i bolestan

jer neko iz publike

u mraku

videće jedno a ne drugo ili treće

a sa kartom za izlaz i ulaz

više neće biti potrebno

da budem tečni terminator

a herta više neće vrištati

ugušiti!

ugušiti!

ugušiti!

ugušiti!

ugušiti!

ugušiti!

i tako dalje

dok san pada na oči

paučina

i muka

kroz promer šaka maše

feedback otpozdravlja

sa osmehom

dok u prezentu voz sa pokvarenim prozorom

jednom ne stigne na odredište.

Autor:

Vladimir Milojković

Depeche, 19th May, Belgrade

Hard on the mind

When it’s heavy in the head
and the words are jagged
oversized and gawky
like the hum of water
or flow of blood through the ear drum

Inside the feet rocks amass
On the lips, in the lungs
Bubbles dilate and contract 
And push out the heightened nerve voltage

The image flickers with a million dots
On the screen of simple shades
Silhouettes dance as in aged photographs
In frames the past is obliterated
Wrapped up in brain spheres

It’s hard, too hard
To rupture walls and chains
While it bursts through arteries and veins
Capillaries; sweat secretes
Which dissolves and washes away the body

The paralyzing sound of opportunity
And turmoil of chaos
While falling like a paper wrapper
Losing its fortitude in concrete crevices

When it’s hard on the mind
It’s hard for the words on the tongue
Among salivary glands
Like the sound of the TV without a program on
Sometimes, the universe perishes just then, in the eyes

Photo Workshop

Sleepless

Edges

Underwater Cities

A Hand In The Jungle

Turning the pedals

Glacial while melting white
Gushing down the cheeks and hands
The wheels keep gyrating
I drive and persist
Alight to oblivion

Alabaster footsteps and letters of direction
New York or suburban concrete
A scheme in grey-white
Smirks from the window panesWhile glances are squandered

In a dream world this promise subsists
Somewhere under the covers
White as white on roof tops
As white in eye sockets
As white in the skull
As white when a glance slides
Above neon temples
Stuck in concrete crux