Soha nem megyek utozni tollák és kis füzetek nélkül. A
versírás szükséges rituálra. vált annak rögzítésére, ami velem történik. És
minden, ami fontos számomra. Nem tudom elképzelni, hogy íróeszköz nélkül menjek
sehova. A művészeti fotózást is szeretem. Tehát a Konica fényképezőgép mindig
velem van. Mindig várom az analóg fotókat, amelyek mindig meglepetést okoznak,
amikor végre elő kell fejleszteni a filmet.
Nebo nad našim rodnim gradom
U vijetnamskoj zemlji čudesa:
- Good morning Eva!
I really wish you a good morning......
_________________________
11.47 am - 11.53 am
25. septembar 2022.
nedelja
/London Borough of Hillingdon/
Színes transzformátor doboz (Valentinának)
hogy életben maradt - azt hiszem, így gondolják -
egy tizenhét éves lány, aki önként lógott egy mezőn az egészségügyi központ közelében
Azt mondanám – bárcsak részt vettem volna
az életörömre gondolva a színes fém trafódobozok miatt
amelyek közül minden más nem működik
egy tizenhét éves lányt valószínűleg önként akasztanak fel
időnként a teraszról tapsolt "csodálatos orvosainknak" (ha vannak)
vagy úgy gondolják, hangosan tapsolna a festőknek és ötletgazdáknak
ezekből a színes fém diszfunkcionális transzformátordobozokból
mert itt valami készül, pozitívan, végre értelmet nyer az élet abban a Szabadkán
mert csodálatos és bátor orvosainkon kívül van
és gyönyörű, gyönyörű transzformátor dobozok
így az a szándékosan felakasztott tizenhét éves most lesz az a pillanat
úgy dönt, hogy egy festett fém transzformátor dobozt néz;
élete végre értelmet nyer, és felhagy az ilyen repüléssel a mező felett
mert a valóság agóniájának most szivárványszínei vannak.
___________________________________________________
3.25-kor fejeződött be
2022.05.19
csütörtök
(Nyugat-London)
[zenei inspirációs háttér: Arvo Pärt – „Für Alina”]
Szerző: Milojkovity Vladimir
Obojena trafo-kutija (für
Zvezdana)
U
jednom danu moja sestra, u svom stanu-akvarijumu
lišena oslonca,
neobuzdana u patnji
jednog
popodneva jedne metalne, disfunkcionalne, ofarbane trafo-kutiije
tamo
gde stanuje lisica, a oduvek monstrum
i
zimjska koža (Vlad je otišao od te kuće-kutije)
Nije
kako si zamišljala:
živi
kako možeš, kad ne možeš kako hoćeš –
glasila
je poruka kolačića sudbine
kao
okrečene trafo-kutije; metalne; disfunkcionalne iznutra
A onda, bezbroj puta: - Nisam
kriva!
nisam kriva!
nisam
kriva!
nisam
kriva!
nisam kriva!
nisam kriva.....
(ne mogu s njom da se nadvikujem)
pokušaji deluzija da se
saberu u rečenicu
dešavalo mi se da
najednom ne mogu zamisliti budućnost
nisam kriva, već sam prava
živa
dišem
Milch ist der zwillig von
TEER in Weiß oder
Schwartz kann Man fügen
kada
je otac jedna zelena svinjska muva sa sekirom u rukama, bez krila:
–
„dao sam vam život, pa mogu i da ga uzmem!“
uzeo je papir i telefon u ruke
beše propast kao
što dobro znamo u izveštaju, rojevi izmišljotina
rojevi mogu
biti zelene muve koje se sele
parazitske
nevidljive bube koje sisaju krv
da operu
delove
sa larvama
produženog izgleda
On, otac, u
slušalicu je ispovratio
ostatke
toksičnih govana
i pretvorio ih
u
rešetke
proizvodnje laži
→{P.S.
smestio ju je u ćeliju; metalnu;
disfunkcionalnu; ofarbanu
od strane lokalnih umetnika, odabranih za te svrhe
–
Znam da nisam kriva!
–
Znam da nisi kriva. (volim te........)}
Na kraju ne mogu da shvatim sistem –
Arbeit Macht Frei
u fazonu: radi bilo šta; pekara; trgovina;
fabrika→ okreni se budućnosti!
zavičajnim korakom
koliko mu još živog mesa i krvi treba?
_______________________________________________________________________
13.22h
– 13.30h
22.06.2022.
sreda
(Harmondsworth Moor)
[stihovi na nemačkom - Herta Müller]
[muzička inspirativna podloga Arvo Pärt –
’Für Alina‘]
Razglednica za prijatelja
Probudio
sam se anesteziran belbienom
a
migrena je opet ojačala
ne
ustaje mi se
ne
smem dugo biti u depresiji
nemam
vremena za to (danas)
tu
je bensedin za kasnije
i
možda rivotril da predupredim napad
(znaš
me kakav sam)
„Rastank je reč kao jabuka
zakotrljava se tako slepa i okrugla
ručke vuku kofere dalje
nemajući drugog razloga
osim što žele da žive“
iskosa
na jastuku moja kosa
(izvini
što tako grozno izgledam)
žao
mi je što ne mogu uvek da se radujem
i
to plavo ponekad je tu za tebe
u
uglovima sobe ove zajedniške kuće
Jedan
raštimovani uplašeni sićušni čovek
leži
na krevetu sa crnim plahtama
cvetno
sivo-roze prekrivačem
i
madracem upakovanim u najlon
probuđen
iz sna u kojem se bacam na sat
pre
nego što ubije druge snove
uzvraćam
ti onaj zagrljaj iz dvorišta
malog
nepostojećeg filmskog kluba
i
govorim:
hajde
da jedemo čokoladu galeb
&
medeno
srce od višnje
Pričvrstio
sam mozak tabletama migraleve
nepomičnim
sivim oblacima Engleske
i
ponavljam u sebi:
–
biće sve u redu
–
biče sve u redu
biće
u redu
biće
u redu
sve
sve
sve
sve
u svim pravcima
sakupljam
iznutrice zbrda-zdola
i
život
u
prizemlju:
stojimo
jedan naspram drugog
došao
si mi u susret
tražio
sam te
našao
si me
i
sada si tu
i
onda kada nemam snage
da postojim
sada
je ja sakupljam
kako
bi nastavio da (me) gledaš
kada
uskoro dođem preko neba
_______________________________________
11.55h
– 12.10h
nedelja
West
Drayton
/kurziv
stihovi Herta Müller/
(za Pavla)
U glavi odzvanja headshots
and a picture of a boy
in the magazine
Znam, treba prekinuti taj
žuti cvet
na obali
Znam, treba, ali nešto me vuče
kao nekakav stockholmski
sindrom
Vraćam se po još udaraca i još
malo migrenoznih napada
još malo bolova
po još koji kilogram manje
Dok iz dubine nečeg tamnog izvire
komentar o mojoj navodnoj fizičkoj naduvenosti
o mojem navodnom nervnom slomu
o mojoj navodnoj nezrelosti
poruke o radu koji je mogao biti moj
da mi je data šansa
Ali nije
dato mi je ništa
jedna velika, disfunkcionalna trafo-kutija
nije mi data topla reč virtualnog
zagrljaja
A ipak se nadam da ću čuti -
tu sam za tebe
jer te volim!
Jer, duboko u sebi
osećam da je ljubav važna
osećam strah od mogućeg glasa
preko telefona
osećam ljubav
mora biti važna
U suprotnom, za život nema nade
nema nade
nema smisla
nema svrhe
a žutilo će prekriti jutro
zauvek.
__________________________________________________
19.17h - 19.23h
21.05.2022.
subota
[Harmondsworth Moor park, pod uticajem Migraleve tableta]
