Nevidljivo uže

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Nadao sam se da je izlaz radostan i da se nikada neću vratiti, kao Frida.
Iskosa na moju kosu zakotrljava se rastanak u vidu imaginarne nuklearne pečurke.
Mačke na parkingu prostiru svojih pet-šest šapa negde u predgrađu grada u kojem
istrošeni pankeri posećuju izložbe jedni-drugih.

Imam krila koja držim u šakama do grča, tako da nekada ne mogu ispraviti prste izjutra.

Gutam tablete za spavanje (male bele i one malo veće).

Razmišljam o poljima i talasima, ali i o devojci sedamnaestogodišnjakinji koja se obesila u polju.

U polju pod vedrim nebom gde je nekada bio brisani prostor i gde nevidljivo uže tako često mami.

________________________________________________

oko 22.47h

14.03.2022.

ponedeljak