AKT 2019 / 2020

Na margini

Odlučila je da se ne ubije. To je teška odluka.

Na margini je ispisala ime i prezime devojke koja je okončala život. Podsetila me je na Anne Sexton. Izračunao sam da imam još nekoliko godina do konačne odluke; što znači da u ovom trenutku ne moram da se bavim ozbiljnim temama.

                                                     Ionako nemam snage ni da ustanem.

________________________________

(maj/juni 2019.)

[trećenagrađena priča časopisa AKT, na konkursu za najkraću priču 2019.]‚


~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Nagrada je stigla nenadano, početkom 2020. godine, kada sam već bio zaboravio i na učešće i šta sam to slao uopšte. Da konačno objavim ovo podstakla me je kratka analiza tj. uvod u video za pesmu "Die Another Day" od Madonne. Taj rezime Dušana Maljkovića govori o borbi zmeđu crnog i belog, tj. nagona smrti i nagona života, gde kada bela Madonna usmrti crnu donosi odluku da će umreti neki drugi dan. I to me je vratilo na Anne Sexton i moje razmišljanje o odlaganju umiranja za neki drugi dan, za neko bolje vreme za takav čin. Mnogo puta sam bio u poziciji unutrašnje borbe između crnog i belog. Ovih dana se osećam posebno poljuljano. Kao da se vreme ubrzava, svega je premalo, nedostaje i ja ne mogu više izdržati pritisak, a nikada nisam dobro funcionisao pod pritiskom. I sada i tada, kao i kada sam pisao tu kratku priču osećam se stegnuto što unutrašnju borbu čini neizvesnijom.
Možda je vreme da prekinem ciklus?

nešto o nasilju današnjice

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

hteo sam ostaviti komentar ali na kraju ipak samo evidencija o htenju

jer shvatam da pljuvanje prelazi u ekstremizam

isti onaj protiv kojeg pljuju

kada zaštićeni svojim debelim zidovima

prošapuću – ne mogu da dišem

dodir postaje silovanje

iako jedinstveni u svojoj jedinstvenosti

silom pljuvanja žele izbrisati razlike

osobenosti da nestanu

uklanjaju tragove prošlosti

kao da to može izbirsati

razliku između malog i velikog

mozga

na tanjiru

___________

oko 10.33h

10. jun 2020.

sreda

U ROPSTVU

Došao je i taj dan, kada je nakon sistemskog izbacivanja jedan-po-jedan iz programa i udžbenika izbačena i velika ex-yu pesnikinja, Desanka Maksimović. Nakon raspada SFRJ iz školskih programa ex-yu zemalja izbačeni su svi veliki pisci koji nisu od odgovarajućeg roda, odgovarajućeg etnosa, odgovarajuće novonastale zemlje. Tako su deca u Srbiji na primer ostala uskraćena za Ivanu Brlić Mažuranić čije su priče za mene, uz poeziju Desanke Maksimović i priče Grozdane Olujić bile osnova koja mi je pomogla da razvijem ljubav prema pisanoj reči. Kasnije sam se upoznao sa stvaralaštvom Mire Alečković, Oskara Daviča, Branka Ćopića i drugih, koji su učvrstili moje interesovanje i privrženost knjizi.... Naravno, uz mnoge druge, strane autore koji takođe, već odavno nisu u programu. A danas je došao i taj dan kada je i Desanka, kao poslednji "naš" mohikanac izbačena iz obavezne lektire i udžebnika. Ali je zato "srpska majka", supruga pokojnog koljača Arkana, svakako našla svoje mesto u udžebnicima kao "slikoviti vokativ".

Osim gorčine i poraza pre svega, jednim dobrim delom osećam i ponos što sam učio i išao u školu u periodu kada su istinski autori, pesnici sa snažnim porukama bili obavezna literatura. Jer sam uspeo da izgradim jedan pogled na svet, svetonazor, koji mi ne dozvoljava da loše u ovom svetu hiperprodukcije đubreta različitog porekla vidim kao dobro i "neizbežnu realnost". To je ono što sam naučio od onih, "naših" i "tuđih" koji su u neku ruku profilisali i moje stvaralaštvo danas i dali mi mogućnost da među novim autorima koji dolaze prepoznam one koji nose upravo to nešto, važno u sebi i svojem radu. A što nadam se i sam uspevam da nastavim......

U ROPSTVU

Nekad smo svi znali jasno,
od najnepismenijeg seljaka
pa do gospode i dece njine,
šta je rodoljubivo i časno,
i šta treba da čine
potomci negdanjih junaka.

Ne mogu da poznam narod
čije su pevali vrline
pesnici od Branka do sada.
Srpsko stado malo
sve do poslednjeg runa
razbilo se i ošugalo.

Postali smo zemlja
robova i potkazivača
i stokatnih zelenaša.
Pune su nam ulice sada
poštovanih zlikovaca,
a zatvori nevinih robijaša.

Na leđima kao da grbu
nosim od bola i stida,
i ulicama kad idem,
kao da mi blato baca
pogled oholih stranaca
u lice, i svakog dana
veo mi se po veo skida
sa rugoba naših rana.

[Desanka Makismović]

herztier

Ako mi je do sada bilo nejasno ili bar ne sasvim jasno zašto je Herta toliko značajna i inspirativna, onda je nakon "životinje srca" to postalo nedvosmisleno, kristalno jasno. Svaka slika piktopoetičnog Hertinog izraza me je vodila u neki deo mojeg ličnog piktosveta. Mogao sam zamisliti, a zapravo jasno videti taj "čupavi park" u koji i sam odlazim u potrazi za inspiracijom, ili šetnju pored obale u potrazi za odgovarajućim kamenjem koje će telo povući nadole. Razmišljanje o konopcu ili džaku. U jednom momentu se pominje i peti sprat zgrade i pogled s prozora nadole. Samoubistvo koje lebdi iznad glava, pulsira negde u predelu slepoočnice poput misli da je ovde nemoguće živeti. Da nije moguće disati slobodno, tu gde vas prate pogledi raznih, malih duša koje su spremne za trice i kučine pregaziti tuđi život, iščupati nečije srce. Tu gde vas u nekoj maloj zadimnjenoj prostoriji "svuku" i pretresaju iako ste vi žrtva a ne krivac.

Svako je imao prijatelja u svakom komadiću oblaka

tako je to sa prijateljima kada je svet ispunjen strahotama

to je sasvim prirodno, govorila je moja majka,

ali prijatelji ne dolaze u obzir

uozbilji se.

I zaista, ko su prijatelji? Jedno pitanje koje već dugo sebi postavljam, a koje se nametnulo još više sa dolaskom ove pandemije korona virusa. Da li imamo prijatelje? Nakon čitanja ove knjige nisam siguran. Da li zapravo ikoga ikada imamo osim sebe? Mislim da su me odgovori na ova i mnoga druga pitanja koja sebi postavljam već duže vreme, a na koja sam odgovore možda jednim delom našao u ovoj knjizi, upravo ono što me je prosto uvuklo u vrtlog razmišljanja o onome što je važno. O osećanjima, bliskosti, ljubavi, pripadanju nekome ili nečemu; jednom prostoru. Onome ovde što neće biti nigde tamo.

U nekom umetničkom, poetskom smislu, nakon ove knjige, apsolutno, iskreno osećam bliskost sa Hertom Müller. Ta melanholija traume koja sve vreme lebdi oko tela, koja izvire iz fotografija pejzaža ili opisa u pismima, na razglednicama; ono je što vezuje.

Na putu da i sam iskusim beg "kroz maglu ili noć", razmišljam o tome da li je "dom tamo gde si ti", kao što Herta u jednom trenutku svojeg obraćanja kaže svojoj majci dok je majka u Augsburgu. Ili je dom tamo gde je groblje (ili grob) kao što joj nekom drugom formulacijom majka odgovara. A možda ipak ne postoji dom. Možda su to one plemenite suze za prijateljem koji je morao da ode nepovratno, upravo u grob, u zemlju, jer nije bilo drugog izbora osim "klanice" i "mašina". Osim "pijenja krvi".

Ipak, prijatelj može biti i ona druga osoba čiji pogled izbegavamo u ogledalu.

Važno je imati srce. Važna je ova priča. Važno je to reći. A na posletku, važna je i Herta. Osoba.

Dobro tijelo

Knjigu Eve Ensler sam uzeo tek tako, da dopunim kupovinu od 6 knjiga na Makartovoj akciji. Sažetak je djelovao zanimljivo iako sam već i po koricama i opisu mogao zaključiti da se radi o feminističkoj knjizi za koju nisam bio siguran hoće li mi se dopasti. Ova priča je zapravo priča o tipičnim "ženskim temama". No, na moje iznenađenje, veoma je stilski duhovita. Ponekad me je čak i nasmijala svojim zaključcima i zapravo mi je ova kratka priča i tema prevashodno, mi je baš legla.
Naime, glavna junakinja opisuje svoju opsjednutost promjenom fizičkog izgleda koji bi ju doveo do sreće i prilike da konačno, nakon svih godina mržnje prema sopstvenom tijelu počne da živi punim plućima. Eve kaže kako je mislila da je konačno zavoljela sebe kada je napisala vaginine monologe, ali se zapravo ovom knjigom fokus samo prebacio s vagine na trbuh. Dakle, ovo je priča o trbuhu!
To je ono što me je zapravo navelo na razmišljanje; jer sam i sam u ovoj izolaciji počeo primjećivati kako mi trbuh raste (ili je zapravo već bio veći nego prije recimo godinu dana). Svoj put do sreće Eve traži kroz susrete sa raznim ženama, na različitim kontinenatima, različitih životnih dobi i iskustava sa sopstvenim tijelima.
Eve priča kako je zapravo uspjela doći do točke u kojoj je prihvatila, a vjerujem i zavoljela sebe.
U situaciji kada sam posve izoliran i kada često razmišljam o prijateljstvima i ljudima koji bi to trebali biti, analizirajući njihovo ponašanje, često dolazim do zaključka da sam si zapravo najbolji prijatelj ali i najveći neprijatelj. I tu se mogu složiti sa Eve. Da li će me to spriječiti da i dalje razmišljam o sopstvenom trbuhu i kako ću iz izolacije izaći poput gomboca sa pekmezom od šljiva, treba vidjeti. Treba sačekati da ovaj zatvorski period prođe. No, prihvatiti sopstvene nedostatke svakako je put koji sigurno vodi do jednog mnogo boljeg života bez obzira na uvjete i situacije. Pa čak bez obzira na prijatelje. Jer sa sobom se uvijek budim i na koncu, ostat ću sa sobom. Stoga mogu zaključiti da ono što se na početku činilo kao "ženska tema" i feministički pristup, zapravo je jedna univerzalna, ljudska priča o (ne)prihvaćanju; teška i bolna, ali stilski napisana tako duhovito i prije svega zabavno. Pa se cijela problematika čini tako laganom.
Ili je to zapravo samo pristup životu i pogled na svijet?

Dvostruko staklo

Za mene potpuno nepoznata islandska spisateljica Halldóra Thoroddsen predstavlja otkrovenje. Već prvim sažetkom nakon naslova ovog kratkog romana privukla me je k sebi i uvukla u prizore usamljenih islandskih kuća, predela sa tek možda pedesetak duša o kojima sam svojevremeno kao tinejdžer maštao, gledajući karte Islanda, Norveške, Švedske, Danske i Finske u debelim leksikonima. Poetičnost Halldórinog stila odmah je uočljiva. To je verovatno još jedan razlog zbog kojeg mi je priča toliko bliska. Jer sam i sam, kao autor, pre svega naklonjen poeziji i poetskom izrazu.
U izolaciji, gde sam primoran da svet posmatram iza dvostrukog stakla; razmišljanje o neizbežnom kraju često je na dnevnom rasporedu misli. Da li je ljubav moguća u poznom dobu? - jedno je od pitanja koje autorka suptilno postavlja kroz priču o starijoj udovici koja se u jednom momemntu zaljubljuje u muškarca koji nije privlačio njenu pažnju u mladosti. Da li je moguća sreća? Da li smo ikada bili srećni ili samo živimo, vegetiramo dok se godišnja doba i pejzaži menjaju iza drugog stakla? Glavna junakinja odlučuje da se prepusti, ali baš tada ta neizbežna smrt odnosi ustreptali zanos, dodire; sve ono što je davno izgubila sa gubitkom svojeg višedecenijskog partnera. Vraćajući se ponovo na početak, a na kraju života,"iskustvo se više ne stropoštava na nju, ona je sama iskustvo. Stapa se sa svetom napolju. Postaje detetov nezgrapan pokret, pesak i lopatica." Ili jednostavo - "postoji."
Za ovaj roman, "Dvostruko staklo" inače objavljen 2016. godine, Halldóra Thoroddsen je dobila Nagradu Evropske unije za književnost.

Karantinski dnevnik (2)

Zarobljen, imam mnogo vremena za razmišljanje...... Fokus mi je skrenuo na muziku. Alanis se vratila, a nova pesma koja je snimljna pre ove korone vratila me je na razmišljanje kako o prošlosti, tako i o onome što bi trebalo da dođe, dok sam u sadašnjosti pokušao uz pomoć nekih oprobanih tehnika da stvorim nešto novo, neki sopstveni jezik.......

            svako ograničenje stvara sreću

ograničenje manje vidimo krećemo se u manjim razmerama što je šire i veće osećamo muke više osećamo manje volja jer znamo patnja je pozitivna desio se maler koji je popio žandar što smo srećniji magda i vladalac – šef napisao je smrtovnicu nama tim je manje patnje muke i straha jer se manje uzbuđuje volja sreća je negativna i plaća se po satu u frižideru sajma pareneze i maksime u užem krugu nesrećan slučaj u stvari srećan može biti kučka na malom ekranu kad upita – šefe koji ti je vrag ? život je otrov tim što smo srećniji zato se krećemo u manjim krugovima osećamo muke prolive migrene u četiri i pet noću čaša vode u olucima kojih na soliterima nema čovek primeti žice koje vise iznad prozora
__________________
11.23am - 11.31am 10. april 2020. petak