herztier

Ako mi je do sada bilo nejasno ili bar ne sasvim jasno zašto je Herta toliko značajna i inspirativna, onda je nakon "životinje srca" to postalo nedvosmisleno, kristalno jasno. Svaka slika piktopoetičnog Hertinog izraza me je vodila u neki deo mojeg ličnog piktosveta. Mogao sam zamisliti, a zapravo jasno videti taj "čupavi park" u koji i sam odlazim u potrazi za inspiracijom, ili šetnju pored obale u potrazi za odgovarajućim kamenjem koje će telo povući nadole. Razmišljanje o konopcu ili džaku. U jednom momentu se pominje i peti sprat zgrade i pogled s prozora nadole. Samoubistvo koje lebdi iznad glava, pulsira negde u predelu slepoočnice poput misli da je ovde nemoguće živeti. Da nije moguće disati slobodno, tu gde vas prate pogledi raznih, malih duša koje su spremne za trice i kučine pregaziti tuđi život, iščupati nečije srce. Tu gde vas u nekoj maloj zadimnjenoj prostoriji "svuku" i pretresaju iako ste vi žrtva a ne krivac.

Svako je imao prijatelja u svakom komadiću oblaka

tako je to sa prijateljima kada je svet ispunjen strahotama

to je sasvim prirodno, govorila je moja majka,

ali prijatelji ne dolaze u obzir

uozbilji se.

I zaista, ko su prijatelji? Jedno pitanje koje već dugo sebi postavljam, a koje se nametnulo još više sa dolaskom ove pandemije korona virusa. Da li imamo prijatelje? Nakon čitanja ove knjige nisam siguran. Da li zapravo ikoga ikada imamo osim sebe? Mislim da su me odgovori na ova i mnoga druga pitanja koja sebi postavljam već duže vreme, a na koja sam odgovore možda jednim delom našao u ovoj knjizi, upravo ono što me je prosto uvuklo u vrtlog razmišljanja o onome što je važno. O osećanjima, bliskosti, ljubavi, pripadanju nekome ili nečemu; jednom prostoru. Onome ovde što neće biti nigde tamo.

U nekom umetničkom, poetskom smislu, nakon ove knjige, apsolutno, iskreno osećam bliskost sa Hertom Müller. Ta melanholija traume koja sve vreme lebdi oko tela, koja izvire iz fotografija pejzaža ili opisa u pismima, na razglednicama; ono je što vezuje.

Na putu da i sam iskusim beg "kroz maglu ili noć", razmišljam o tome da li je "dom tamo gde si ti", kao što Herta u jednom trenutku svojeg obraćanja kaže svojoj majci dok je majka u Augsburgu. Ili je dom tamo gde je groblje (ili grob) kao što joj nekom drugom formulacijom majka odgovara. A možda ipak ne postoji dom. Možda su to one plemenite suze za prijateljem koji je morao da ode nepovratno, upravo u grob, u zemlju, jer nije bilo drugog izbora osim "klanice" i "mašina". Osim "pijenja krvi".

Ipak, prijatelj može biti i ona druga osoba čiji pogled izbegavamo u ogledalu.

Važno je imati srce. Važna je ova priča. Važno je to reći. A na posletku, važna je i Herta. Osoba.

Dobro tijelo

Knjigu Eve Ensler sam uzeo tek tako, da dopunim kupovinu od 6 knjiga na Makartovoj akciji. Sažetak je djelovao zanimljivo iako sam već i po koricama i opisu mogao zaključiti da se radi o feminističkoj knjizi za koju nisam bio siguran hoće li mi se dopasti. Ova priča je zapravo priča o tipičnim "ženskim temama". No, na moje iznenađenje, veoma je stilski duhovita. Ponekad me je čak i nasmijala svojim zaključcima i zapravo mi je ova kratka priča i tema prevashodno, mi je baš legla.
Naime, glavna junakinja opisuje svoju opsjednutost promjenom fizičkog izgleda koji bi ju doveo do sreće i prilike da konačno, nakon svih godina mržnje prema sopstvenom tijelu počne da živi punim plućima. Eve kaže kako je mislila da je konačno zavoljela sebe kada je napisala vaginine monologe, ali se zapravo ovom knjigom fokus samo prebacio s vagine na trbuh. Dakle, ovo je priča o trbuhu!
To je ono što me je zapravo navelo na razmišljanje; jer sam i sam u ovoj izolaciji počeo primjećivati kako mi trbuh raste (ili je zapravo već bio veći nego prije recimo godinu dana). Svoj put do sreće Eve traži kroz susrete sa raznim ženama, na različitim kontinenatima, različitih životnih dobi i iskustava sa sopstvenim tijelima.
Eve priča kako je zapravo uspjela doći do točke u kojoj je prihvatila, a vjerujem i zavoljela sebe.
U situaciji kada sam posve izoliran i kada često razmišljam o prijateljstvima i ljudima koji bi to trebali biti, analizirajući njihovo ponašanje, često dolazim do zaključka da sam si zapravo najbolji prijatelj ali i najveći neprijatelj. I tu se mogu složiti sa Eve. Da li će me to spriječiti da i dalje razmišljam o sopstvenom trbuhu i kako ću iz izolacije izaći poput gomboca sa pekmezom od šljiva, treba vidjeti. Treba sačekati da ovaj zatvorski period prođe. No, prihvatiti sopstvene nedostatke svakako je put koji sigurno vodi do jednog mnogo boljeg života bez obzira na uvjete i situacije. Pa čak bez obzira na prijatelje. Jer sa sobom se uvijek budim i na koncu, ostat ću sa sobom. Stoga mogu zaključiti da ono što se na početku činilo kao "ženska tema" i feministički pristup, zapravo je jedna univerzalna, ljudska priča o (ne)prihvaćanju; teška i bolna, ali stilski napisana tako duhovito i prije svega zabavno. Pa se cijela problematika čini tako laganom.
Ili je to zapravo samo pristup životu i pogled na svijet?

Dvostruko staklo

Za mene potpuno nepoznata islandska spisateljica Halldóra Thoroddsen predstavlja otkrovenje. Već prvim sažetkom nakon naslova ovog kratkog romana privukla me je k sebi i uvukla u prizore usamljenih islandskih kuća, predela sa tek možda pedesetak duša o kojima sam svojevremeno kao tinejdžer maštao, gledajući karte Islanda, Norveške, Švedske, Danske i Finske u debelim leksikonima. Poetičnost Halldórinog stila odmah je uočljiva. To je verovatno još jedan razlog zbog kojeg mi je priča toliko bliska. Jer sam i sam, kao autor, pre svega naklonjen poeziji i poetskom izrazu.
U izolaciji, gde sam primoran da svet posmatram iza dvostrukog stakla; razmišljanje o neizbežnom kraju često je na dnevnom rasporedu misli. Da li je ljubav moguća u poznom dobu? - jedno je od pitanja koje autorka suptilno postavlja kroz priču o starijoj udovici koja se u jednom momemntu zaljubljuje u muškarca koji nije privlačio njenu pažnju u mladosti. Da li je moguća sreća? Da li smo ikada bili srećni ili samo živimo, vegetiramo dok se godišnja doba i pejzaži menjaju iza drugog stakla? Glavna junakinja odlučuje da se prepusti, ali baš tada ta neizbežna smrt odnosi ustreptali zanos, dodire; sve ono što je davno izgubila sa gubitkom svojeg višedecenijskog partnera. Vraćajući se ponovo na početak, a na kraju života,"iskustvo se više ne stropoštava na nju, ona je sama iskustvo. Stapa se sa svetom napolju. Postaje detetov nezgrapan pokret, pesak i lopatica." Ili jednostavo - "postoji."
Za ovaj roman, "Dvostruko staklo" inače objavljen 2016. godine, Halldóra Thoroddsen je dobila Nagradu Evropske unije za književnost.

Karantinski dnevnik (2)

Zarobljen, imam mnogo vremena za razmišljanje...... Fokus mi je skrenuo na muziku. Alanis se vratila, a nova pesma koja je snimljna pre ove korone vratila me je na razmišljanje kako o prošlosti, tako i o onome što bi trebalo da dođe, dok sam u sadašnjosti pokušao uz pomoć nekih oprobanih tehnika da stvorim nešto novo, neki sopstveni jezik.......

            svako ograničenje stvara sreću

ograničenje manje vidimo krećemo se u manjim razmerama što je šire i veće osećamo muke više osećamo manje volja jer znamo patnja je pozitivna desio se maler koji je popio žandar što smo srećniji magda i vladalac – šef napisao je smrtovnicu nama tim je manje patnje muke i straha jer se manje uzbuđuje volja sreća je negativna i plaća se po satu u frižideru sajma pareneze i maksime u užem krugu nesrećan slučaj u stvari srećan može biti kučka na malom ekranu kad upita – šefe koji ti je vrag ? život je otrov tim što smo srećniji zato se krećemo u manjim krugovima osećamo muke prolive migrene u četiri i pet noću čaša vode u olucima kojih na soliterima nema čovek primeti žice koje vise iznad prozora
__________________
11.23am - 11.31am 10. april 2020. petak

Korona dnevnik (1)

Sinoć sam i pored užasne migrene uspeo da završim s (ponovnim) čitanjem Dnevnika Ane Frank. Da sada ponovo mogu da učestvujem u odabiru 7 najboljih knjiga, knjiga koje su nešto promenile, to bi sigurno bio Dnevnik koji me je zaista, ovoga puta duboko potresao. Neke knjige, a nema ih mnogo, koje sam čitao, nešto su promenile u meni. Ovo je sigurno jedna od tih. Reč koja mi neprestano odzvanja u glavi, još od sinoć je "beznačajnost". Neće mi biti jasno zbog čega ti prazni, bezlični, zapravo potpuno šuplji ljudi, bez imalo duha i bilo čega vrednog imaju toliko mržnje koja prosto hulja svakim njihovim udahom. To je nešto što će verovatno biti, za mene nepoznanica. Isto kao što je nepoznanica i to kako je moguće da se na mojoj listi, čak bliskih prijatelja, nalazi toliko ljudi punih mržnje, za migrante, za druge koji ne razmišljaju i ne gledaju tako ograničeno kao da imaju konjske amove na očima. I zaista se nadam da će ova Magda Goebbels novije srpske politike da se nakon svega sprovede u potpunu, trajnu izolaciju. Jer je šupljina u njoj prevelika, a samim tim i mržnja kojom je sve više ljudi zaraženo. Malo je reći da sam i u ovim uslovima, šetajući doživeo da me ne jednom, već četiri puta verbalno napadnu sa istom tom mržnjom i gađenjem s kojom se ova spodoba u svakom smislu te reči, svakodnevno obraća običnim ljudima koje prezire. I jednostavno mi je dojadilo. Jer, slažem se sa Anom Frank, sloboda je nešto neprocenjivo, nešto za šta vredi dati i život. Ali nisam siguran da ljudi koji imaju toliko prezira u sebi, a u tu grupu uključujem i one koji su do juče protestovali i podržali rasističke izlive protiv migranata, i koji su me uzgred pozvali (?!!!) da se priključim jednoj takvoj mrzačkoj / fašisoidnoj grupi, imaju to toliko potrebno srce.

6. april 2020.

(*Magda G. - premijerka Srbije)

/inspirativno mesto, april 2020./

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Osećam topot stoke na ulicama
Njihov ksenofobni smrad širi se progresivno
Novofašizam se podliva
Iz zvučnika nove junice kukumavče o političkim bojkotima i demokratiji
Šire guzice ka oku Mordora
Bacaju senke od bodljikave žice krvi i časti
Odbrane Bele Evrope iako smo u predvorju evropskog zahoda
Gacamo po pišaćki
Ali ja – ne više!
Odleteću!
Pre nego što grozomorno sunce podgreje razlivene fekalije

_____________________________________

započeto oko 19h
završeno u 19.05h
29.02.2020.
subota
(Trg Slobode,Szabadka)

#detlićičešljugar

Herta priča svom Nerudi

Herta priča svom Nerudi: - Moja poezija je

                                                 zaključana

imam 40 i kusur godina, a osećam da imam 20

pakuju me u razne kalupe

pijem lekove i alkohol

znam da ne bih smela jer to uništava

ali, ja ne znam drugačije

                           i idem, idem dalje

ulazim sve dublje i onda više ne znam

                         ko sam bila.

_____________________________________

21.41 h – 22.45 h

27.12.2019.

petak

[Studio Vincent, Sombor, Poeziodrom #4]

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

La râpe, monsieur Paul !

         Odričem se                                                                       [pra-vo]

ja sâm                                    slučaj

na sudu

                                                                                 Ništa                                       za život

Ni ljubav, ni poštovanje, ni obaveze. Kvit u potpunosti,

šlag na torti

očiju punih

ko mi je zadao bol

Možeš onako posthumno

sad se moramo rastati, srećan put.

Cheer up!

osuđenik na vreme,                                                 cheer up!                                 ✃◬

s očajanjem                                                                                                             ☁

                                                                                  ↻  ۝  ↺              

                                  da, nikad se neću vratiti                        

                                                                                    ↝cheer up!↜     

           idem zalutao kao nekad, kotrljam se ka otvorenom groBU;                 .....pod ine.....

                                                                                                             ↑   ⌒ ⏇∡    ↓

                                                                                                         ● ⋖⋗ ◙ ⋖⋗ □

________________________________

11.34 h – 11.42 h

22. januar 2020.

sreda

[naselje Prozivka, Subotica/Szabadka]