U kući od ljudske kože

Obraća mi se šizofrenija

U prekrivačima od zvezda na 6 - 8 metalnih nogu

Momak za sve, za najdublje sne

A onda kaže - Ciganka mi reče sretan Halloween!

Dok sam ulazila

Sa svojih 5 - 6 ekstremiteta kopala sam

Delovi sećanja udubljeni u memoriju

Čisteći strah blagosti

Između zidova uvlačila sam se u položaj fetusa

U kući od ljudske kože

Hladnoća udara o staklo

Momak za sve, za najdublje sne

Obešene ležale su trenerke za rad

Na žici bez trnja

Hajde da se obesimo! -

Rekla je otvorenoj lobanji.

__________________

10.05h - 10.13h

5. novembar 2020.

četvrtak

(radno mesto majstora, škola, Uxbridge)

Pesme o Hyun

 

Misao koja je pala

 

Jim Bim se dolivao u punu čašu kisele

ne znam zašto nisam rekao dosta

kao kada sam na 30 mg trankilizatora popio pola litre piva

komiran sam legao i probudio sam se kao nov

– dobra zabava, zar ne?

upitala me je misao koja je pala tog trena

pogledao sam u telefon, bilo je 00:00 –

to bi značilo da neko misli na mene

sve te gomile snova koje se stropoštavaju

prevaliti toliki put da budeš čistačica kapitalizma;

možda pola sata kasnije sedeo sam na wc-šolji

gledao sam video klip Hyun-Ji Shin kako korača pistama

osmeh i dva lepa oka

nisam ništa mogao;

tačno minut kasnije ležao sam u krevetu

zaspao sam uz njene korake i poglede

uperene ka meni.

 

_____________________________________

 

22.06h – 22.11h

25.09.2020.

petak

(hladna soba, Abbey Reading)

 

 

                                                                      /stvarna Hyun-Ji Shin/

 

 

Severni vetar i zelena najlon-mašna

 

Ne u Londonu već u Readingu, u Forbury Gardensu, popodne

pored jedne bordo crvene, izanđale kante za smeće

iz koje viri zelena najlon-vreća, ubacih 2 wacko omota

iako u suštini nisam hteo da kupim to – zeznuo sam se.

Popio sam opet trankilizator jer sam ujutru imao apstinencijalnu krizu,

pošto onaj dan pre nisam uzeo ni jedan jedini.

Želeo sam zabavu i imao sam je.

Povratio sam sve što sam u sebe stavio i ležao pod tušem, licem u vodi;

mislio sam da će me voda osvestiti,

ali ova kanta za smeće ima tu zelenu mašnu...

Imam trenutno samo 50 funti.

To je sve.

Hladno je, a ja sam pod presijom da moram uspeti.

Početi da rintam, naći neki posao, bilo kakav.

Pokušao sam sve prekinuti.

Jednom, baš nedavno, nagutao sam se svih tih trankilizatora sa čašom britanskog piva,

ali samo sam zaspao i probudio se odmoran, kao preporođen.

Mislim da sam sanjao Hyun-Ji.

Okrenuo sam se ka ljiljanu mira i njegovim belo-zelenim cvetovima,

pomislio sam da je takva i Hyun-Ji, ta neka, tamo, negde....

 

Ne znam zašto, ali danas osećam pad –

onaj američki izraz za meni omiljeno godišnje doba.

Kanta u bordo boji koja prikriva rđu gledala me je tom zelenom najlon-mašnom.

Pala mi je misao na um – jednom ću upoznati jednu Hyun-Ji.

 

___________________________________________________

 

15.14h – 15.24h

26.09.2020.

subota

(Forbury Gardens)

toxic people & poison pens

 

Kada on postaje lični pratilac

 

Pojedinci su nekada tvrdili da su videli Hertu

kako na stolu u maloj birtiji u Berlinu

reže reči i slova iz dnevnih novina

kako pušta mačke na parkingu

i stavlja ih u neke fascikle ili fioke sa hartijom

život kakav smo poznavali razvukao se

prelomljen i premali postao je gubitak

a taj jad, mali čovek gurnuo je u svom ogorčenju

koje u ovim uslovima svakako propada

kada sam mu to rekao, u prenesenom značenju naravno

odlučio je prohisterisati u pokušaju da odbrani

opušak kolaboracionizma, bačene istrošene cigarete ili gomile snickers omota na stanici

nekad bi započinjao neke diskusije iz kojih

bi u otrcanom ogledalu uvek bio ovaj vladar –

psećoglavi kralj

kao kad je Čaušesku bio živ negirajući proces razvoja

tišina često hoda ovih dana

kao gonioc

opreznih pokreta;

na početku nekog novog života uvek se zahteva hod kroz blato.

 

______________________________________

 

13.18h – 13.16h

8. septembar 2020.

utorak

(Whitley Wood, Recreation Ground, Reading)

ali Grener je imao oči poput

 

doch der Grener hatte Augen wie

 

gledam svoje distimične odraze

naprežem knedle iza kapaka

uspevam: kašika, viljuška, nož, tera brzi voz

glave se mogu naviti više puta

ujutru u podne sa kišom

u bokalu sakupljam te nebeske suze

za oslabljeno mesoždersko cveće

too much to lose

wie ein Stückhen von der Kerze

ispred robne kuće blagoslov za peni

razmišljam o neizvesnosti

na raskrsnici bez semafora i putokaza

koliko vremena prođe pre nego što se pogledi odvoje

velike oči

kao gavranovi ili albatrosi

’Tačan sam, neću

zadocniti ni dana.

Slušaj,

svevišnji inkvizitore!’

 

______________________________

 

završeno u 12.50h

05.09.2020.

subota

(Abbey, Reading, UK)

 

[*stihovi na nemačkom Herta Müller

naslov*ali Grener je imao oči poput

- poput komada sveće]

[završni stihovi Vladimir Majakovski]

Ti vrlo dobro znaš da vrediš

 Du vet väl om att du är värdefull

 

Možda su postale Andersenove bajke razmišljanja o kraju

ali Anne je i dalje u utrobi živa;

nema petog sprata i nije moguće skočiti;

obesiti se o lančiće vetrokaza u dvorištu? –

suviše je tanko i pomalo klišeizirano.

 

Nema dovoljno prostora za ubijanje na odloženo.

 

______________________________________

 

10.19 am – 10.24 am

29.08.2020.

subota

(Abbey, Reading, UK)

[*Ti vrlo dobro znaš da vrediš – naslov,sa švedskog]

"Retard"

Nisam, i ne želim biti, racionalan.

Ne sme niko da me povredi.

Ne sme da mi bude loše.

Mora uvek da mi bude dobro.

Mora uvek da bude po mome.

Mora uvek da bude kako ja hoću da bude.

Ja moram biti najpametniji. Ja jesam najpametniji.

Ja nisam dostupan. Ja nisam pristupačan.

Ja ne moram da se menjam.

Ja ne moram da se prilagođavam.

Ja ne moram biti prihvaćen i shvaćen.

Ja ne moram, i neću objašnjavati svoje postupke i misli.

Ja ću prićati sa sobom koliko god to želim.

Meni ne znači ništa tuđe viđenje i mišljenje.

Ne mora niko da me razume.

Niti želim razumevanje.

Ne želim razum.

Ne interesuje me to.

Moram uvek imati kontrolu.

Razum nema nikakve veze sa tim.

I ne treba da ima.

Ne treba mi treba, tebra.

JA ne znam šta treba.

Kako onda možeš ti?

--

Dragoljub Ćurčić

AKT 2019 / 2020

Na margini

Odlučila je da se ne ubije. To je teška odluka.

Na margini je ispisala ime i prezime devojke koja je okončala život. Podsetila me je na Anne Sexton. Izračunao sam da imam još nekoliko godina do konačne odluke; što znači da u ovom trenutku ne moram da se bavim ozbiljnim temama.

                                                     Ionako nemam snage ni da ustanem.

________________________________

(maj/juni 2019.)

[trećenagrađena priča časopisa AKT, na konkursu za najkraću priču 2019.]‚


~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Nagrada je stigla nenadano, početkom 2020. godine, kada sam već bio zaboravio i na učešće i šta sam to slao uopšte. Da konačno objavim ovo podstakla me je kratka analiza tj. uvod u video za pesmu "Die Another Day" od Madonne. Taj rezime Dušana Maljkovića govori o borbi zmeđu crnog i belog, tj. nagona smrti i nagona života, gde kada bela Madonna usmrti crnu donosi odluku da će umreti neki drugi dan. I to me je vratilo na Anne Sexton i moje razmišljanje o odlaganju umiranja za neki drugi dan, za neko bolje vreme za takav čin. Mnogo puta sam bio u poziciji unutrašnje borbe između crnog i belog. Ovih dana se osećam posebno poljuljano. Kao da se vreme ubrzava, svega je premalo, nedostaje i ja ne mogu više izdržati pritisak, a nikada nisam dobro funcionisao pod pritiskom. I sada i tada, kao i kada sam pisao tu kratku priču osećam se stegnuto što unutrašnju borbu čini neizvesnijom.
Možda je vreme da prekinem ciklus?