Slepa
ulica
"Možda ovo jeste slepa ulica, ali to je
MOJA slepa ulica i ne bih je menjao ni za šta na svetu."
Miloš je od početka
bio zbunjen. Za njega su žene bile kao pandorina kutija. Strašno su ga
privlačile, ali kad bi konačno došao dovoljno blizu sve bi krenulo po zlu.
Svaka njegova reč bi bila pogrešno shvaćena i iskorišćena kao osnov za nova
pitanja, povod za sumnju.
"Rekao si da znaš kuda ideš?" – Reče ona uz blago pijano njihanje.
"Ko te je terao da mi veruješ!" – Dreknu
on na nju sa dahom punim alkoholnih isparenja.
Svađali
bi se još na ulici, da ih i nije prekinuo jedan od stanara.
Nastavili su da se svađaju kod kuće.
Sklopio je oči
i položio knjigu na poprsje. Kapci su mu se sami sklapali a telo je vapilo za
snom. Iako ga je nastavak romana „Slepa ulica“ nekog nebitnog autora (koji je
dobio od druga za rođendan) veoma zaintrigirao; jednostavno nije imao snage da
nastavi da ga čita.
Za njim je, kako se nadao,
bio veoma buran period koji se upravo završio.
Priznao je svoje tajne strasti, a lik Miloša – iskompleksiranog mladića, iz romana koji je čitao ga je u mnogo čemu podsećao na njega
samog.
Bio je pun strahova, stalnih nelagoda i skrivenih strasti. Jedina
razlika između virtuelnog i stvarnog sveta bila je ta što je Miloš bio
nedodirljiv i tako vešto prikrivao svoj, na večitu patnju osuđen karakter. A on,
eto, to nije mogao.
Okrećem
se na drugu stranu, posežem za tabletama – novom terapijom, uzimam plastičnu flašu vode i pijem dva gutljaja,
pa još dva kako nijedna polovina tablete ne bi ostala zaglavljena u uskom grlu.
Zatim se okrećem prema zidu. Čekam.
Kapci su stisnuti. Iscrpljen sam. Brojim zadatke. U deset seansa, u jedanaest -
pola dvanaest doručak, pa nova tura tableta, pa posao, pauza za ručak.....
San me hvata. Opirem se. Tablete su
ipak jače. Ulica je slepa. Mračno je. Neko me prati. Ali nema nikoga. Odjednom
ispred je devojčica modrog oka sa ćelavom lutkom što trepće u desnoj ruci.
Lutka trepće sve brže. Stojimo. Gledamo se. Ona otvara usta i vrišti iz petnih žila.
Arterije na vratu joj iskaču. Nema više od deset godina. Nije me strah. Stojim
u čudu. Spušta se magla, a panika počinje sve više da me hvata. Penje se do
grla i ponestaje mi vazduha. Ubrzano dišem.
Aaaaaaaaaaa!!!!! Digitalni sat
pokazuje tačno 6:21.
21 je deljivo sa 7, a 7 je sveti broj
iz biblije. 6 je đavolski broj. Bar tako kažu. Mokar sam i još uvek se borim za
vazduh.
"Možda ovo jeste slepa ulica, ali to je
MOJA slepa ulica i ne bih je menjao ni za šta na svetu."
_______________________________________________
Autori su članovi
umetničke grupe PSq3
(Dragoljub
Ćurčić, Suzana Ljubić i Vladimir Milojković)
priča je nastala
tokom novembra 2013. godine u okviru radionice kreativnog pisanja “Danilo Kiš”
fondacije u Subotici.
